ЗЕМЉОТРЕСИ У ХРВАТСКОЈ-ШТА МОЖЕМО НАУЧИТИ

Република Хрватска је у року од 9 месеци претрпела два разорна земљотреса у којима је дошло до људских жртава, озбиљних оштећења приватних кућа, пословних зграда али и делова путне инфраструктуре. На основу виђених снимака могу се само претпоставити оштећења на елементима критичне инфраструктуре као што је гасовод, електрична енергије, интернет, системи везе служби безбедности.

Оба земљотреса Хрватску су погодила за време кризне ситуације изазване Ковид19 када је велики број особа које су задужене за савлађивање кризе и последица изазваних земљотресом био болестан од вируса, налазио се у изолацији, многи су били распоређени да раде од куће док су они здрави, разносили помоћ угроженима или се бавили контролом ограничавања кретања. Ово се нарочито односи на прву критичну ситуацију која је створена земљотресом 22.3.2020 када је вирус још увек био велика непознаница и када је на свим меридијанима владала може се рећи једна врста панике.

Кренимо редом :

Први потрес десио се 22.03.2020 у  Загребу у сред забране изласка из домова и окупљања. У каснијим анализама сазнали смо да су се у Хрватској бојали да су неки људи заплашени казнама или могућност заразе и поред жестоког подрхтавања тла остали у домовима. На срећу то се није десило. народ је одмах истрчао напоље. Такође постоје подаци да груписање становништва није довело до повећања броја заражених.

Следећа ствар која се појавила као успутна претња биле су различите теорије завера које су се појавиле на друштвеним мрежама о повезаности земљотреса и пандемије. Међутим адекватним и правовременим приступом од стране носилаца власти оне нису заживеле при чему им одајемо признање за функционисање кризног комуницирања у том сегменту. Такође анализом медијског садржаја можемо доћи до закључка да ни у тзв. независним медијима није било спиновања нити прављења тензије или афера све док је трајала ванредна ситуација нити је услед тога дошло до друштвених подела, оптуживања, вређања и слично.

Друга кризна ситуација десила се услед потреса 28. и 29. Децембра 2020. у којима је највише страдала Петриња. Ови потреси били су снажнији и изазвали су знатно већу кризу у сваком погледу у Хрватској. У први мах чинило се да због делимичног попуштања кризе изазване короном односно да се становништво у неком смислу навикло на ту ситуацију, као и да је систем већ уигран у односу на Март месец када се десио потрес у Загребу, испоставило се да није тако. Овога пута земљотрес је однео и жртве и причинио изузетно велику материјалну штету. Међутим оно што забрињава је тотална не припремљеност локалних субјеката за овакву кризу. Просто је невероватно да након дешавања у Загребу само 6 месеци раније, локални носиоци власти испоставило се, нису предузели ништа на уигравању својих тимова за ванредне ситуације.

Влада Хрватске је одмах након потреса правовремено послала екипе из Загреба, увидевши слабости локалне заједнице. Међутим упоредо са њима пут угрожених подручја кренули су и бројни грађани, волонтери да помогну унесрећенима. И ту је дошло до првог великог проблема. На више прилаза погођеним подручјима, од којих су многа руралне средине које имају веома уске путеве дошло је до закрчења истих и отежаног прилаза спасиоцима ( максимално је заказала локална саобраћајна полиција). Тада су Хрватске власти схватиле да свим тим групама волонтера које су кренуле у помоћ недостаје један, званични координациони тим који би их на основу званичних информација а не гласина упућивао тамо где треба. Агонија је трајала драгоцених 48 сати. До тада су многи лутали по различитим областима не знајући да ли је ту уопште постојала потреба за њиховима присуством при чему су поједине области остале без икакве помоћи. Што је за последицу имало огорчење становника и њихово самоорганизовање, успостављање неформалних лидера са којима је касније било доста проблема када су пристигле званичне спасилачке групе. Такође, изостала је контрола подручја али и контрола приласка неким веома важним објектима у којима се одједном нашла маса неидентификованих особа.

Овога пута за разлику од земљотреса у Загребу, кризно комуницирање је тотално заказало. Локални званичници нису на време износили релевантне податке нити су се потрудили да оповргавају теорије завера на друштвеним мрежама ( пример: банде Рома које пљачкају оштећене куће и краду помоћ из камиона, при чему су слали патроле полиције без икаквих претходних провера при чему су смањивали капацитете тамо где су били много потребнији ) . Такође и када су комуницирали са медијима то је деловало стихијски, било је контрадикторних изјава и веома много политиканства. А Загреб то није успео да амортизује јер су му касниле правовремене информације са терена од истих тих локалних званичника. Последица тога били су новински и наслови на великом броју нај читанијих портала у којима су изношене инсинуације, оптужбе и слично што је довело до слабљења поверења грађана у државни систем.

Према информацијама које ми имамо, у овој ситуацији образ Хрватске спасли су лекари и особље болнице у Сиску који су били изузетно добро припремљени за овакве ситуације.

ЗАКЉУЧЦИ 

Обуке носиоца власти из области кризног комуницирања и кризног менаџмента морају се знатно више обављати на локалном нивоу. Ванредну ситуацију је неопходно прогласити што раније. Проглашењем ванредне ситуације локалним званичницима  суспендовати обраћање путем медија, то треба да преузме једна особа обучена за то која ће се медијима обраћати са уважавањем али и са чињеницама и то у координацији са централним властима као не би било контрадикторних изјава. Мора постојати тим који ће радити на провери информација са терена и друштвених мрежа са спремним одговорима. У управљању кризом медији се морају третирати као партнер у савлађивању исте а не као непријатељ. При чему мора постојати јасна линија командовања, координирања и управљања кризом. Потребно је израдити локалне планове за поступање у ванредним ситуацијама изазваним пожаром, поплавама, земљотресом или хаваријама које се на основу различитих објеката критичне инфраструктуре налазе на неком подручју. ( електране, бране, фабрике хемијске индустрије, мостови, складишта нафте и гаса и слично). У тим плановима мора се прецизно дефинисати шта ради саобраћајна полиција, војска, полиција добровољна спасилачка и ватрогасна удружења. Важно је одредити ко шта ради и где се упућује. Замислите да се волонтери самоиницијативно упуте у близину оштећених фабрика хемијске индустрије или гасовода. Потребно је имати списак грађевинских фирми са бројевима телефона како би се механизација ангажовала што раније на нпр. рашчишћавању саобраћајница, обезбеђивању водо токова итд.

Овим текстом нисмо имали намеру да се ругамо или нешто слично нашим комшијама, већ искључиво да зарад бољег савладавања неких сличних ситуација у будућности извучемо одређене закључке. 

Наша организација ће чим се стекну услови приступити обуци наших чланова спровођењем курсева са Црвеним Крстом, спасилачким организацијама и добровољним ватрогасним друштвима како би Србија имала још квалитетно едукованих људи, злу не требало.

 

Аутор

Др. Илија Животић

Председник ИПО Србија