Последњи напад радикалних исламиста у центру Аустријске престонице који се десио само сат времена пре почетка  полицијског часа додатно је уздрмао Европску јавност која се још није опоравила од шока изазваним нападом у Француској када је такође радикални исламиста одрубио главу наставнику једне школе. https://www.blic.rs/vesti/svet/obezglavljen-zbog-lazi-francuski-nastavnik-je-u-parizu-mucki-ubijen-nakon-sto-je/49xcyhc

Међутим напад у Бечу је ипак изненађење само за ширу јавност која је неупућена у стварну ситуацију у Аустрији. Наиме Аустрија је већ дуже време била сигурно тле за радикалне исламисте. Почевши од рата на простору Босне и Херцеговине када су многи муџахедини прошли управо преко ове државе. Такође многи радикални исламисти са Балкана су своје уточиште нашли у овој држави. Власти су то једноставно превише дуго толерисале. Десетине илегалних верских објеката било је отворено за време рата у Сирији, неки од њих на само неколико стотина метара од централне зграде обавештајне службе. Све то довело је до тога да је Аустрија дала највише бораца у ИСИС после Белгије од свих држава Европске Уније. 

Географски положај захваљујући коме се за само сат времена може прећи у неколико других држава, шароликост становништва у Бечу само су погодовали ширењу радиклаизације. Међутим она се није обављала само у илегалним верским објектима. Аустрија је била запљуснута великом количином онлајн пропаганде такође. И у том случају службе безбедности су подбациле драстично. Као да су радили са пола снаге. Вероватно услед последњих политичких промена у овој држави. Сходно томе могло се приметити да се у медијима нису појављивали извештаји о свим појединачним нападима који су се дешавали у Аустрији. А вређање, добацивање на улици од стране оних који једноставно не прихватају да су дошли у Европу и да се начин облачења женских особа и понашање драстично разликују од онога на шта су они навикли у својим срединама из којих воде порекло је било све присутно и веома често. Када се томе дода податак да се последњих годину дана дешавају и одређене промене на улици, да примат у појединим пословима као што су обезбеђење у дискотекама и продаја кокаина у њима прелазе у руке чеченских криминалаца који су то урадили на изузетно суров начин, службе безбедности су морале да имају информације да се нешто дешава. Дакле превентивно деловање је заказало. На сву срећу репресивно није. Кажемо на сву срећу јер је нападач 20огодишњи Кујтим Фејзулаи је заустављен само 9 минута након што је испалио први хитац. Нажалост и тих 9 минута му је било довољно да страдају људи али ипак је то заиста брза реакција која је у складу са минутажом која је потребна Америчким полицајцима да неутралишу терористу а који имају неупоредиво веће ресурсе.

Оно што је добро у целој овој ситуацији је да је нападач имао лажни самоубилачки прслук, без експлозива што је постало обележје последњих неколико напада у Европи. То нам говори да иза ових напада иако их формално ИСИС приказује као своје, не стоји директно неко од вођа ове организације већ да су плод саморадикализације или неке мање, независне ћелије која са ИСИС дели идеологију. И управо је то најтежи задатак. Победити идеологију ИСИС као би се зауставили овакви напади.

Оно што је карактеристично за овај напад је слична ситуација као и са нападачем из Лондона ове године. Нападач је био осуђен за кривично дело везано за тероризам, прошао је програм дерадикализације, дакле преварио особе које се тиме баве, да је пронашао прави пут, и направио масакр. https://www.rtv.rs/sr_ci/evropa/islamska-drzava-preuzela-odgovornost-za-napad-u-londonu_1090248.html. 

Тако долазимо до суштине проблема. Да ли је дерадикализација нешто што успева ? Да ли су људи који се тиме баве довољно едуковани за то ? И да ли се особе које пристану на дерадикализацију аутоматски скидају са листе за присмотру када изађу из затвора ? Да ли је као у случају терористе из Беча један дан месечно од неколико сати довољно да се неко ко је годинама био трован радикалном идеологијом преокрене и постане лојалан грађанин, комшија ? Или је ипак потребан озбиљан теренски рад снага безбедности, много више људи на терену, посматрања, надзирања кретања и комуникације након њиховог пуштања из затвора.

Наше мишљење је ипак ово друго. Али пре свега превентивно деловање. Пре свега се мора очувати породица као јединка друштва, без обзира да ли говоримо о Великој Британији, Аустрији, Србији, Тутину, Новом Пазару или Паризу. Јер у свим приручницима за превентивно деловање у случају радикализације, повратника са ратишта на Блиском Истоку, одслужених казни за било која тежа кривична дела, породица има велику улогу. Она се испитује неколико месеци пре пуштања на слободу. Или би бар требало да се са члановима разговара. Да се увиди да ли су они нормални и лојални грађани од којих се може очекивати помоћ у процесу дерадикализације и ресоцијализације или нису. И сходно томе планирати даља деловања. 

Не сме се заборавити да се сваки динар, евро или долар уложен у превенцију враћа много пута више. Потребно је радити на инклузији маргинализованих и мањинских група у друштво. Свима који живе у некој држави дати исте шансе, исте прилике и могућности за успех. Боја коже или религијска припадност не смеју бити ставке при школовању или запошљавању. Само таквим приступом негираћемо главну полугу радикализације која каже да Европљани мрзе муслимане, да их не поштују и слично. Са друге стране неопходно је више сарађивати са регуларним верским лидерима. Они су ти који посебно у муслиманском свету имају велики утицај. Они морају јасно, гласно и јавно осудити овакве нападе. Они морају бити покретачи одбацивања радикалних схватања међу својим верницима. Њихов задатак је да уз подршку државних структура младим нараштајима представе припаднике своје етничке, верске, заједнице који су се остварили у животу. Младима идоли морају бити песници, научници, спортисти а не терористи и радикални имами из неких подрума претворених у илегалне верске објекте или чет соба са Дарк Веба. 

А у срединама где постоје групе за које постоји претпоставка да би њихови припадници могли бити радикализовани потребно је урадити процену ризика и на основу тога предузети одговарајуће мере. Не сме се дозволити маргинализација било које етничке, верске и сваке друге групе. Свака особа има право да буде део државе и друштва. Али исто тако свака особа која не поштује правила исте те државе и друштва мора бити санкционисана по закону, без попуста јер припада некој ,,рањивој групи.”

Овом приликом наша организација изјављује искрено саучешће породицама настрадалих у нападу у Бечу и апелује на наше државне органе да се повећају средства Министарству Унутрашњих Послова, нарочито Служби за борбу против тероризма као и осталим органима безбедности као би могли да дају свој максимум у очувању мира и стабилности у Републици Србији.

Живела Србија !