СВЕТСКИ ДАН ПРЕВЕНЦИЈЕ САМОУБИСТAВА
Реч самоубиство потиче од латинских речи: sui – себе, occidere – убити. Једна од најприхваћенијих дефиниција самоубиства каже да је то аутодеструктивани чин с циљем одузимања властитог живота. У аутодеструктивна понашања се, осим самоубиства, убрајају и покушај самоубиства, планирање или само размишљање о самоубиству и све врсте самоповређивања.
Од 2003. године, 10. септембра сваке године обележава се Светски дан превенције самоубистава, на иницијативу Међународне асоцијације за превенцију самоубиства, уз подршку Светске здравствене организације. Циљ је да се скрене пажња јавности на самоубиство које је један од водећих узрока преране смрти, који је могуће спречити. Информисање и едукација и су веома важни у том циљу. Циљ је и предузимање мера, као што је лечење особа са менталним поремећајима и брига о особама које су покушале самоубиство.
Самоубиство је сложена појава, са утицајем великог броја чиниоца. Суицидални ризик је већи тамо где постоје ментални поремећаји, посебно депресија, затим схизофренија, поремећај личности или анксиозни поремећај, алкохолизам и друге зависности од психоактивних супстанци, хронична или неизлечива телесна болест, посебно уколико је удружена са неиздрживим боловима и патњом, психичка криза, претрпљена траума или злостављање, ранији покушај самоубиства, самоубиство члана породице или пријатеља.
Према подацима СЗО, самоубиства су други по реду узрок смрти младих до од 15 до 29 година оба пола. Стопе суицида међу младима су толико порасле, да су они група под највећим ризиком у једној трећини свих земаља. Сваке године, 800 хиљада људи изврши самоубиство – 1 смрт на сваких 40 секунди. СЗО је проценила да ће у 2020. години губици премашити 1,5 милион, а да ће самоубиства чинити 2,4% глобалног оптерећења болестима. Према Америчким студијама, 1 самоубиство има домино ефекат на чак 135 особа.
Чак 80% од свих самоубистава почине људи који пате од депресије. 15 % особа које имају изражен депресивни поремећај почине самоубиство. Према статистикама жене 3-4 пута чешће покушавају самоубиство од мушкараца, али мушкарци га чешће изврше, вероватно због тога што бирају смртоносније методе при тим покушајима. Мушкарци покушавају самоубиство раније током депресивне епизоде, док жене то чине у каснијем току депресивне епизоде. Показало се да је 50-80 % старијих пацијената који почине самоубиство имало озбиљан депресивни поремећај. Покушаји самоубиства су 20 пута чешћи него извршена самоубиства.
У Србији стопа самоубиства је изузетно висока и доводи нас на 13. место у свету. Србија спада у земље са средње високим стопама суицида. Озбиљно је забрињавајуће стање у Војводини. Према званичним статистичким подацима, најчешћи облици извршених самоубистава су вешање и у Суботици чине више од половине свих суицида.
- године је 37 особа у Севернобачком округу извршило суицид, за један мање него у 2018. години. Више је мушкараца извршило суицид (31 или 83,8%) него жена (6 или 16,2%). Скоро 25% особа је млађе од 50 година и чак њих 13,5% је млађе од 30 година. Око 40% су узраста од 50 до 70 година, а 35% су старији од 70 година. У 62% случајева је суицид извршен вешањем.
Стопе суицида су више код мушкараца него код жена и у свету износе 15 за мушкарце и 8 за жене на 100.000 становника. У Индији и Азији је високо заступљено тровање пестицидима.
Самоубиство најчешће извршавају особе између 50 и 70 година јер се углавном тада своде „рачуни“. Најчешћи разлог је усамљеност, а самоубиства се највише догађају у рано пролеће, почетком лета и у касну јесен јер онај ко је депресиван тада осећа и већи притисак. Ментални поремећаји (нарочито депресија и злоупотреба психоактивних супстанци) су повезани са више од 90% свих случајева самоубистава. Ризик од самоубиства повећава се у периодима социоекономских, породичних и индивидуалних криза (нпр. губитак вољене особе, прекид емотивне везе, губитак посла или имовине, криза идентитета и сл.). Суицидално понашање је врло комплексно и зависи од низа фактора из окружења и средине као и од индивидуалних карактеристика појединца.
80% људи који изврше самоубиство неко време пре смрти показују неке од следећих симптома:
- промене личности – туга, повученост, преосетљивост, нервоза, умор, неодлучност, безвољност, некад узнемиреност и хиперактивност;
- промене понашања – недостатак концентрације у послу, у школи, у вези са редовним обавезама, незаинтересованост за свој изглед;
- промене у спавању – претерано дуго спавање или несаница, буђење јако рано ујутру, ноћне море;
- промене у навикама исхране – изостанак апетита и мршављење, или пак појачан апетит;
- губитак интересовања за пријатеље, секс, хобије, уопште активности у којима су раније уживали;
- претерана брига – о новцу, болести (правој или умишљеној);
- страх од губитка контроле, да ће ‘’полудети’’ или повредити себе или друге;
- оптерећеност осећањем кривице, стида, мржње према себи;
- безнадежност за будућност, са размишљањем како никад неће бити боље и како ће то вечно трајати;
- злоупотреба дроге или алкохола;
- недавни губитак вољене особе, посла, новца….
- чудно понашање – сређују послове, дугове, поздрављају се са пријатељима и родбином, поклањају вредне личне ствари;
- појава суицидалних импулса, мисли, идеја, изјава;
- трпе или су трпели злостављање (психичко, физичко или сексуално);
- учествују у кривичној истрази или одлазе у затвор или излазе из затвора.
Ефикасна превенција самоубистава захтева мултисекторски приступ који подразумева здравствени сектор, али и ангажовање различитих друштвених структура и професија, као и волонтере. Неопходна је едукација особља из примарне здравствене заштите за рано идентификовање и адекватан приступ особама са менталним поремећајима који су у знатној мери у вези са појавом самоубиства. Такође, неопходно је едуковати и запослене у школама, у полицији, и едуковати јавност уопште, како би се приметило и како би се реаговало на понашање које показује да особа има суицидалне мисли. Такође, потребно је контролисати приступ средствима извршења суицида (ватрено оружје, пестициди, седативи, анксиолитици…). Умногоме би помогло оснивање центара за интервенције у кризи и СОС телефона, као и психолошких саветовалишта. Нарочито пажњу треба обратити и на одговорно извештавање медија о самобиству. Ту постоји читав низ упутстава о правилном извештавању медија о самоубиствима. Оно што је битно је избегавање објављивања фотографија особа које су извршиле самоубиство и места где се оно догодило, као и избегавање објављивања о детаљима употребљених метода, и сензационалистичко извештавање о самоубиству.
СОС телефони за помоћ особама које размишљају о самоубиству
Уколико вам је потребна помоћ, сваког дана можете позвати волонтере Центра “Срце” од 17 до 23 часа на број телефона 0800-300-303 или им се обратите мејлом на vanja@centarsrce.org
Национална СОС линија за превенцију самоубиства отворена је средином јануара 2019.године у Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“. Телефонски број је 011/7777-000 и могу да га позову они који помишљају на самоубиство или њихове породице, а са њима ће разговарати психијатри, психолози и социјални радници.
Марија Шутуловић
Дипл. психолог (клинички смер)
Саветник председника ИПО за превенцију породичног и вршњачког насиља