ПОЛАЗАК У ШКОЛУ – СТРЕС ИЛИ НЕ?

КАКО ДЕТЕ ПРИПРЕМИТИ ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ- САВЕТИ ЗА РОДИТЕЉЕ

 

Крај августа истовремено је и крај распуста и почетак нове школске године. Ту је и рано устајање, учење, оцењивање, ваннаставне активности, итд. Родитељи се осећају као да је сав њихов труд током претходне школске године при организовању времена са децом нестао, пропао, и да сада сва ,,правила” морају да установе  испочетка.

Да ли је полазак у школу стрес (и за родитеље и за ђаке)? Сматра се да је полазак у школу толико велика промена, да треба да прође цео први разред да би се адаптација сматрала завршеном. Најбитнија је спремност детета да прихвати обавезе и родитеља да га у томе подржи. Дете већ од 5. године постаје свесно потребе и значаја рада, односно, у стању је да разликује озбиљан рад од игре.

Полазак у школу може бити стресан период, било да се ради о повратку у исту школу или о поласку у нову. Ово се односи на децу, на тинејџере, али и на њихове родитеље. Страх од непознатог се појављује како код деце тако и код родитеља. У том, не тако малом напору, дете треба подржати.

Школа је систем коме дете треба да се прилагоди, а самим тим, на неки начин губи део слободе коју је до тада имало. То је нормална цена социјализације. Дете које креће у први разред треба да научи да седи на свом месту 45 минута, наредних 3-4 сати. У предшколском периоду, учење се одвија кроз игру, активности трају до 20 минута, уз много динамике и интеракције. У школи се од деце очекује учење само по себи, час траје дуже, а предавања сличе монолозима.  

Посебно стресно је када родитељи врло често желе да дете што пре научи да чита, пише, рачуна, и по могућству да буде најбоље у односу на осталу децу из разреда. То је погрешно и може изазвати контраефекат, када деца изјављују да им је учење досадно и да би радије да гледају ТВ или играју игрице. Исто важи и за децу старијих разреда. Дете, не постигнувши резултате због превеликих очекивања родитеља, избегава учење јер себе доживљава као неуспешно. Чак се у пракси појављују често и случајеви анксиозности код ученика онда када не могу да испуне превелика очекивања и захтеве својих родитеља.

Најбитније је да дете научи у првим разредима школе да има обавезе које су само његове. Полазак у школу је нормалан и обавезан след догађаја у одрастању. Задатак родитеља је да се потруде да дете стекне позитиван став о знању и образовању. Са жељом и стрпљењем да поштује учитеља/учитељицу као и осталу децу, дете ће лако научити да чита, пише, и рачуна. Јако је битно да дете научи да успоставља и одржава друштвене везе и да непознатим стварима не прилази са страхом.

Радни простор је такође битна ствар. Није неопходан луксуз, већ опремљеност у складу са могућностима, важније је да дете усвоји обавезу учења и израде домаћих задатака, самостално или уз мању помоћ. Важно је да одржава ред међу књигама и свескама. Што се радних навика учења тиче, постоје радне навике места и радне навике времена. Радне навике места односе се на то да дете увек на одређеном месту учи. Радне навике времена односе се на то да се увек у одређено доба дана учи.  

Важно је знати шта не требамо радити како не би отежали детету и пренели на њега своју забринутост и страхове. Никако детету не смемо представити школу као место где се детињство завршава. 

 

САВЕТИ ЗА РОДИТЕЉЕ

Писање. Ако дете пише левом руком немојте га присиљавати да пише десном руком, то је подједнако тешко као када десноруко дете терате да пише левом руком. Леворукост није мана, она се наслеђује. Ако је дете леворуко или подједнако добро користи обе руке за писање, дозволите му да пише оном руком којом му је згодније!

Неопходно је да детету представите реалну слику школе – школа је место где се стичу нова пријатељства, од којих ће нека трајати можда и заувек, али школа подразумева и обавезе, које можда нису свакоме омиљене.

Емоционална припрема има највећи значај и утицај. Покажите детету да се радујете што расте и стиче нова знања и искуства. Развијајте код детета љубав према школи а не страх. На овај начин, дете јача своје самопоуздање. 

Адаптација. Први ‘’талас’’ адаптације траје 2-3 недеље, и дете у том периоду има различита емотивна расположења. Изузетно је важно да се дете испрати кроз та емотивна стања и да се досадашња свакодневна рутина не поремети у потпуности.

Самосталност. Од почетка школе битно је да дете усмерите да своје задатке обавља самостално, да, наравно, контролишете домаће задатке, али не да их Ви радите уместо детета. Важно је имати радне навике од почетка, јер што више одмиче школа, обавезе су веће. Помозите детету око организације плана рада са школским обавезама али и ваннаставним активностима.

Разговарајте са децом. Промена школе или разреда може бити непријатна за свако дете. Али и поред тог осећаја непријатности, та промена може да буде узбудљива. Потребно је објаснити деци да све што је другачије и ново не мора да буде и лоше. 

За развој дететових способности, грађење самопоуздања и низање будућих успеха, најодговорнији смо ми, родитељи. Нађите између жеља и могућности компромис који ће се уклопити у његово ново дугогодишње занимање – ђак!

Аутор

Марија Шутуловић

Дипломирани психолог ( клинички смер)

Саветник председника ИПО за борбу против вршњачког насиља