Протеклих година трибине спортских стадиона и хала окупирали су хулигани, окупљени у навијачке групе које су врло често склоне насиљу и илегалним пословима.
Иако се хулиганство обично повезује са мушкарцима, последњих година појавиле су се навијачке групе које чине жене хулиганке!
– Иако је хулиганизам познат као „мачо-феномен”, у данашње време имамо појаву и такозваних жена-хулиганки, које показују готово исту стопу насилности и агресивности, попут њихових мушких “колега”. Алесандро Салвини је ову појаву називао “ширењем андрогенизма”, који је обухватио све сфере друштва, па тако и хулиганску супкултуру. То су углавном тинејџерке и девојке у двадесетим годинама, које практикују имиџ “мушкарача”, неретко упражњавају неке борилачке вештине попут кик-бокса, имају тетоваже и слично – каже проф. др Марија Ђорић, виши научни сарадник на Институту за политичке студије.
Ипак, она истиче да је навијаштво још увек “мушка ствар” због чега жене немају главну реч.
– Али постоје земље попут Италије у којима су жене врло активни навијачи. Овде је реч, не о хулиганкама, већ о правим умереним навијачицама, које су добро организоване у оквиру ултрас супкултуре. Поред мешовитих, мушко-женских група, у Италији постоје и клубови у којима су присутне “чисто” женске навијачке групе, попут “УРБ Гирлс” које навијају за ФК “Парма”, или рецимо фанова “Болоње”, код којих жене чине око 13 одсто навијача. Интересантно је да су у овим италијанским клубовима жене које улазе у навијаштво старости између 35 и 40 година и да су претежно високо образоване – објашњава проф. др Ђорић, иначе ауторка неколико књига о екстремизму од којих се једна бави и хулиганизмом.
Занимљиво је и то да су хулиганке, као и хулигани, насилне па је некима чак и забрањен улазак на поједина спортска дешавања.
– Поред навијачица које ненасилно бодре свој клуб, постоје и жене које у потпуности опонашају мушкарце, када је реч о фудбалском хулиганизму. Ово је раритетна појава, али се рецимо може срести у Русији. Тамо су познате хулиганке попут групе “Славјанки” које навијају за ФК “Спартак” или “Малишки” које подржавају ФК ЦСК. Њихово понашање се не разликује много од понашања мушкараца хулигана. Познате су по заказивању туча са припадницима супарничких група у предграђима, а посебан анимозитет приказују према пољским навијачицама. Примера ради, четири Рускиње су добиле забрану присуствовања фудбалским утакмицама на последњем светском првенству, управо због насиља на спортским приредбама – објашњава Ђорићева.
Оно што је занимљиво јесте да се овде ради о жељи жена да се “негативно еманципују”, односно да буду једнаке са мушкарцима.
– Многе жене су у оваквој врсти понашања виделе начин да се изједначе са мушкарцима. Заправо, овде је реч о тежњи припадница нежнијег пола да се еманципују, али рекла бих на негативан начин, покушавајући да се у свему поистовете са мушкарцима, па тако и у хулиганизму. Добра ствар је што је ова појава присутна код тинејџерки и девојака у раној младости и што не траје дуги низ година. Очигледно је да је у питању једна врста бунта против традиционалних улога у друштву, али хулиганство код жена може бити генерисано и утицајем неког мушког члана породице који, нажалост, представља узор за њих – објашњава проф. др Ђорић
Ако је нешто позитивно у овој причи, онда је то да у Србији још нема оваквих група “навијачица”, али постоје жене које помажу хулиганима.
– Код нас је и даље хулиганизам искључиво “мушка ствар”. Додуше, видели смо да су поједине жене биле сараднице неких хулиганских кланова у Србији и то за потребе њихових криминалних послова, али до сада нису понеле улогу хулигана са трибине – објаснила је Марија Ђорић.
Хулиганке први пут “дивљале” у Шкотској
Проф. др Марија Ђорић каже да је први инцидент у ком су учествовале и жене забележен још у 19. веку.
– Први забележен хулигански испад поводом фудбалске утакмице у коме су главни актери биле жене се одиграо још 1898. године у Шкотској на утакмици између клуба “Мортон” (данас Грееноцк Мортон) и сада већ неактивног клуба “Глазгоњ Атхлетиц” – објаснила је она.
текст преузет са 24седам.рс