Масовно убиство је чин убијања великог броја људи (четири или више), обично у исто време или у релативно кратком периоду. Обично се догоди на једној локацији на којој једна особа убије известан број људи. Масовно убиство од стране појединца – масакр, може се догодити над породицом, колегама са посла, ученицима или насумичним незнанцима.
Сами себи су најпријатније друштво. Имају историју фрустрација. За све криве неког другог. Кривица никада није њихова. Криве потпуно недужне људе. Себе виде као добре особе према којима се лоше поступа.
Идеологија им је разноврсна. Оружје су најчешће набавили легално. Многи имају историју душевних болести, нарочито они који су убијали насумично. Други немају такву историју, а многи душевно оболели људи нису насилни. Они обично немају никакве везе са одабраном локацијом и користе само једно, легално прибављено оружје. Око 1/3 њих показује знаке „поремећаја размишљања“, што је израз за ментално стање као што је схизофренија, које резултира у неорганизованом размишљању, параноји и самообмањивању.
‘’Били су повучени. Огорчење је тињало у њима. А онда су узели оружје, изашли и побили колико год људи су могли.’’
Најређа врста су насумична јавна убиства у којима људи умиру зато што су се случајно задесили у близини убице. Ове особе, након масакра се најчешће убију или их убије полиција.Проценат убица који су вођени жељом за славом је знатно порастао. У првих 15 година 21. века, неких 3% починилаца је било мотивисано жељом да уђу у историју као масовне убице.
Научници, психолози, психијатри и неуролози су предложили тезу која објашњава зашто можемо да убијемо. У свом поглављу о еволутивној психологији које се бави убиством, у књизи Еволутивна психологија и насиље, Дејвид М. Бус и Џошуа Д. Данли сматрају да је агресија особина која је наследна међу људима и која потиче још из праисторије. Људи су морали да се такмиче међусобно за ресурсе. Понекад би та такмичења постала насилна. Као резултат, људи који су преживели развили су паралелни сет вештина. Један који је људима помогао да преживе агресију и други који им је помогао да нанесу штету противницима. Према овој тези, људи су постали вештији како у избегавању, тако и у наношењу штете током наредних генерација. На основу ове тезе може се рећи да смо сви у стању да убијемо.
Колико је масовни убица душевно болестан?
У случајевима породичних масовних убистава починиоци обично нису озбиљно душевно болесни, него осветољубиви. Али код потпуно насумичних нападача наилази се на психотично размишљање. Што су жртве насумичније одабране, вероватније је постојање озбиљне душевне болести.
Од 160 случајева јавних масовних убистава, доктор Дуи који је радио истраживања је код скоро 2/3 починитеља утврдио присуство озбиљних душевних поремећаја. Најчешћа је параноидна схизофренија, а за њом следи депресија. Истраживања показују да су болесници од схизофреније, тешке депресије или биполарног поремећаја нешто више склони насиљу, али доктор Свонсон тврди да свега 7% душевних болесника изведе нешто насилно током године, “и то је нешто ситно, на пример свађа или гуркање с неким”.
Код многих убица знаци су бес, разочарање и усамљеност.
Стереотип о масовном убици је бели мушкарац са историјом менталне болести или насиља у породици. Иако је ово можда анегдотално истина, највећа појединачна студија масовних открива да скоро све масовне убице имају 4 специфичне заједничке ствари. Ова студија открива да су убице по правилу искусиле трауму у детињству, личну кризу или су доживели некакву незгоду, као и „сценарио“ примера који оправдавају њихова осећања, или служе као смернице. А ту је и четврта ствар : приступ ватреном оружју. Њих све више мотивише расна, верска или мизогина мржња, нарочито она која су се догодила у протеклих пет година.
МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ ЈЕСТЕ ФАКТОР – АЛИ ЈЕ РЕТКО И УЗРОК – 2/3 масовних убица има документован историјат проблема са менталним здрављем. Међутим, проценат убица чији су злочини директно мотивисани симптомима менталног поремећаја (као што су самообмањивање или халуцинације изазване психозом) много је мањи: око 16%. То је мањи проценат од убица које мотивише мржња, проблеми на послу или међусобни конфликт.
Ако неко има историјат проблема са менталним здрављем, мислим да смо стекли навику да за њихове поступке кривимо те проблеме. Али неко може да болује од депресије, на пример, али није све што чини вођено тиме. Али и поред тога, постоје јаке везе између самоубилачке мотивације и масовних убистава. Скоро 70% убица су били суицидни пре или током убистава, а бројке су још више код убистава у школама.
Марија Шутуловић
Клинички психолог
Саветник председника ИПО за превенцију породичног и вршњачког насиља