У просторијама ИПО секције Црна Гора одржали смо заједничке консултације и онлајн предавање о под називом Унапређење сигурности и оснаживање жена , превенција насиља над женама. Током консултација ИПО Србија и ИПО Црна Гора на почетку смо упоредили законске норме наших двеју држава као и статистичке податке када се ради о овом негативном феномену. Након тога свако из свог угла је изнео мишљење о тренутној ситуацији у региону али и свету као и мере које би се могле предузети у циљу превенције . Говорили су професор Животић, Мастер безбедности Иван Пекић, као и секретар ИПО Црна Гора и велики хуманитарни радник Момчило Мока Шћекић.
Председник ИПО Србија и оснивач ИПО на глобалном плану професор Животић је нагласио да је овај проблем присутан деценијама на Балкану и да је за његово искорењивање потребно системско решење.Према његовим речим ад хок мере су добре само као начин да се добије на времену како би се системско решење донело. Међутим коришћење ад хок мера као начина за решавање проблема управо доводи до тога да од почетка године само у Србији имамо више од 20 убијених жена. Број напада је далеко већи као и број жена које свакодневно континуирано трепе психичко злостављање.
Према Животићу потребно је да државни систем донесе јасне законе , да се закони примењују у потпуности, да насилници не излазе лако из притвора јер постоји велики број случајева да одмах након тога поново нападну женску особу. Такође потребна је и боља заштита жена које пријаве насилнике а не само формално доношење одлуке о забрани приласка чије спровођење се веома ретко контролише.
Међутим оно што је најважније, то је да се у друштву изгради такав систем вредности који не би стимулисао нити правдао али ни заташкавао било какве облике насиља. Другим речима, потребно је мање тензија, мање вулгарности у јавним ображањима највиших званичника са једне стране као и јасна осуда особа које спроводе насиље. Свако ко је пријављен за насиље мора да поднесе оставку на функцију док се случај не реши, па уколико буде ослобођен лако ће се вратити на функцију. Такође , ми смо против условних, новчаних казни, против омогућавања склапања договора са тужилаштвом пре покретања поступка (признање кривице како би добио лакшу казну јер је уштедео новац систему за вођење поступка). Укратко, онај ко злоставња жене мора да иде у затвор и тачка. Као и савко други који спроводи физичко или психичко насиље над неким.
Такође , према Животићу потребно је да се жене оснажују, да им се што више даје јавних функција, да буду у медијима, како би управо својим примером утицале на оне жене које су таоци ситуације да се тргну, да буду мотивисане и да им се поврати самопоуздање, да могу да се изборе са ситуацијом, пријаве насилнике, не пристану на договорени брак који је скоро увек увод у породично насиље и слично.
Животић је поред осталог предложио да ове две секције покрену иницијативу за пилот пројекат оснаживања жена у руралним срединама, где се насиље над женама најчешће и дешава и где нажалост у многим крајевима представља део ,, црног фолклора” односно нешто што траје генерацијама уназад. По његовим речима , уколико успемо да у неком малом месту смањимо број насиља над женама едукацијама и мушкараца и жена ми ћемо оставити траг и пут будућим генерацијама јер овај проблем који мучи наша друштва деценијама ако не и више од 100 година не може се решити преко ноћи али битно је започети.