Вршњачко насиље је последњих година горући и све више велики проблем у нашој земљи. Додатни проблем настаје када се случајеви вршњачког насиља ”гурају од тепих” и када се све сведе на ”дечију игру” или ”дечија посла”. Као последице често можемо видети да се повећава број самоубистава деце чак и на млађем узрасту због вршњачког насиља које је најчешће дуготрајно, непрепознато и неадекватно третирано, а у нашем друштву је још увек табу тема. Самим тим, деца најчешће ћуте када су жртве вршњачког насиља јер због неразумевања и непрепознавања од стране одраслих немају поверења да говоре о проблему. 

Подаци из истраживања говоре да свако четврто дете у Србији трпи учестало насиље својих вршњака у школи, исто толико трпи неки облик насиља наставника, а две трећине младих је изложено неком ризику од насиља и злоупотребе на интернету. Чак 65% ученика је бар једном било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 24% ученика је више пута било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 44% ученика је било једном или више пута изложено нападу од стране вршњака. У чак 85% случајева детету – жртви насиља нико не помогне.

Током једне године, деси се чак и до 5 000 нежељених догађаја у школама, од тога само 1 500 дође до полиције, док се 3 500 догађаја заврши дисциплинским поступцима.

Корене вршњачког насиља требамо тражити још у предшколском узрасту, па чак и у вртићу. Деца која крећу у школу су једним делом формиране личности, и већ имају обрасце понашања које су пренели што из периода пре школе што из породичног окружења. Решење је у едукацији. Најпре едукација родитеља, и наравно радника у вртићу, као и у школама, а такође је битно едуковати и све остале раднике који долазе у контакт са децом, као што су радници у полицији и другим установама. Не смемо изоставити ни едукацију деце која такође често изостаје. Децу васпитавају родитељи, затим и друштво у коме живимо, као и окружење у којем се налазе у школи. Самим тим, веома је битно и децу укључити у едукацију, како би знали да препознају насилнике, или жртве, како би знали коме да се обрате и како да помогну својим вршњацима.

Деца која трпе насиље у старту имају пољуљану слику о себи. Доживљавају свет као несигурно место. Да би се дете нормално и здраво развијало, први развојни задатак је да свет буде сигурно место за живот, и тек кад је је дете на сигурном месту почиње да формира базу за своју будућу личност.  Што се тиче деце која трпе насиље у породици, то оставља дуготрајне и тешке  последице и деца с оваквим тегобама могу да развију многа психопатолошка стања – од тога да они сами постају агресори, кад дођу у ситуацију да тај модел примене на неком другом до тога да развијају тешке симптоме депресије, анксиозности и других поремећаја. 

Највећи проблем је неадекватно решавање вршњачког насиља, као и непрепознавање истог. Вршњачко насиље се често минимализује, не придаје се велики значај таквим инцидентима, а последице су страшне. Самоубиства деце жртава вршњачког насиља дешавала су се још на узрасту од 10 година, када деца ни не знају разлику између живота и смрти, већ смрт посматрају као ”трајно решење” за тренутни проблем.  

Што се тиче реаговања на вршњачко насиље, конкретно у школи постоје протоколи који прописују начине реаговања и кажњавања онда када је то потребно, у сарадњи са другим институцијама, у зависности од нивоа насиља прописаног протоколом.   

 

О овој теми писали смо доста, а неке савете можете пронаћи и на овом линку https://iposrbija.rs/dan-borbe-protiv-vrsnjackog-nasilja/

 

Наш задатак је да научимо децу да не буду насилници, да насиље препознају, пријаве, и да насиље осуде, да их заштитимо и научимо да и они штите и себе али и друге.

Такође, апелујемо на све државне институције и локалне самоуправе да нам се придруже у борби против вршњачког насиља, јер заједно можемо допринети безбеднијем окружењу за живот наше деце.

 

 

Марија Шутуловић

Дипломирани психолог (клинички смер) 

Саветник председника ИПО за превенцију породичног и вршњачког насиља