- новембра је Европски дан заштите деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, а успостављен је 2015. године. Прате га још два значајна датума – 19. новембар је Светски дан превенције злостављања деце, а 20. новембар је Међународни дан детета.
Када говоримо о статистикама, Покрајински заштитник грађана – омбудсман наводи податке да је укупно 175 пријава силовања, обљубе, подвођења и других облика сексуалног насиља било у Војводини за четири године – најчешће жртве су деца. Он такође износи чињеницу да је током 2020. године увећан број случајева насиља, злостављања и занемаривања деце од стране одраслих, пре свега родитеља и старатеља деце, а посебно је сексуално насиље присутније међу свим облицима најгрубљег кршења права детета.
Подаци из истраживања говоре да свако четврто дете у Србији трпи учестало насиље својих вршњака у школи, исто толико трпи неки облик насиља наставника, а две трећине младих је изложено неком ризику од насиља и злоупотребе на интернету. Чак 65% ученика је бар једном било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 24% ученика је више пута било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 44% ученика је било једном или више пута изложено нападу од стране вршњака. У чак 85% случајева детету – жртви насиља нико не помогне.
Период изолације и школе на даљину учинио је видљивијим насиље у породици према деци – од 16. марта до 6. маја 2020. године 91% случајева медијског извештавања говори да су насиље починиле одрасле особе блиске или познате детету.
Веома мали број случајева сексуалног злостављања деце буде откривен и у овом тренутку, не може се говорити о довољно доброј заштити деце од сексуалног насиља. Сексуално насиље је табу, а то потврђују и подаци, да жртве у 90% случајева ћуте и тек мали број случајева сексуалног злостављања буде пријављен надлежним институцијама. Сексуално насиље је родно засновано и дубоко укорењено у ауторитарним ставовима и вредностима друштва који очекује од детета да безусловно поштује ауторитет одраслих само зато што су у улози старатеља, наставника, тренера, лекара, итд. Још је тужније што је ситуација оваква, с обзиром на то да је Конвенција о правима детета УН, коју је Србија ратификовала и мора да поштује, у примени у свету већ 32 године.
Сваки однос у којем одрасли тежи да свој ауторитет гради искључиво на основу позиције моћи који у односу на дете недвосмислено има, прети да наруши лично достојанство и интегритет детета, а тиме отвара простор за различите могућности злоупотребе и насиља према деци. Да бисмо прекинули тишину и ћутање, неопходно је да мењамо друштвене и културне обрасце и праксе којима нарушавамо осећај поверења деце у одрасле и у институције. Деца су недовољно информисана и охрабрена да уопште говоре о насиљу, а камоли да га пријављују.
Физичко насиље јесте највидљивије, али је психолошко много заступљеније и подразумева се кад је посреди физичко насиље. Деца могу да доживе и доживљавају насиље и ван својих породица – у школи, на улици, на телевизији, на интернету, а ту је и занемаривање деце. Кад деца не могу да задовоље неке основне животне потребе, тада говоримо о кршењу њихових права и о насиљу над децом. Посебан акценат требало би ставити на прикривено насиље, односно облике за које не претпостављамо да је реч о насиљу. На пример, свађа родитеља или насиље оца према мајци детета (или обрнуто) је такође насиље према деци која то гледају, трпе и непосредно доживљавају.
Насиље на које најчешће жмуримо је свакодневно, а то су оне поруке које деца чују на улици, на телевизији, на интернету и то се све чешће дешава и у вршњачким групама путем VIBER-а.
Деца која трпе насиље у старту имају пољуљану слику о себи. Доживљавају свет као несигурно место, а уместо љубави и пажње добијају батине и друге казне. Да би се дете нормално и здраво развијало, први развојни задатак је да свет буде сигурно место за живот, и тек кад је је дете на сигурном месту почиње да формира базу за своју будућу личност. Деца често пројектују да се неко насиље у породици, на пример међу родитељима, дешава због њих и да су узрок проблема у породици, па пребацују кривицу на себе. То оставља дуготрајне и тешке последице и деца с оваквим тегобама могу да развију многа психопатолошка стања – од тога да они сами постају агресори, кад дођу у ситуацију да тај модел примене на неком другом до тога да развијају тешке симптоме депресије, анксиозности и других поремећаја.
Такође, деца често правдају насиље које трпе. Деца родитеље воле безусловно и увек ће покушавати да остваре неки нормалан однос шта год да родитељ уради, дете ће и даље имати потребу да родитеља држи уз себе. Деца тако покушавају и да одрже породицу на окупу, чак и уколико су односи партнера неадекватни. Још једна врло озбиљна ствар је занемаривање деце. Дете ће лакше прихватити да се кажњава него да се занемарује јер када се ви понашате према детету као да оно не постоји, дете ће тражити било какав надражај само да би се осећало живим, да постоји.
Насиље над децом у Србији широко је распрострањено у различитим облицима. Испољава се као директно, интерперсонално, физичко, психичко или сексуално насиље, затим у виду занемаривања, када се детету ускраћује задовољење основних животних потреба и спречава његов нормалан психофизички развој. Такође један вид испољавања насиља над децом је и у мање директним али комплексним облицима, као што је структурно насиље, на пример, дечији бракови, дечији рад или разне друге врсте експлоатације, или као вишеструка социјална искљученост. Велики је број деце која су принуђена да не иду у школу, да раде на улици, да се баве просјачењем, крађама, ступају у принудне бракове, па чак и да се баве проституцијом. Група која је највише дискриминисана, су деца Ромске националности, иста је ситуација и када су у питању деца из маргинализованих група.
Злостављање деце почиње врло често у породици, у најранијем узрасту, и у ту групу спада највећи број деце од укупног броја случајева насиља над децом.
Упркос напорима, у Србији је и даље велики број деце која су изложена како психичком, тако и физичком насиљу, али и разним облицима злостављања и занемаривања.
Став међународних организација је јасан – Никакво насиље над децом не може се оправдавати, а свако насиље над децом може се спречити.
Марија Шутуловић
Дипломирани психолог (клинички смер)
Саветник председника ИП за превенцију породичног и вршњачког насиља