4.јун – Међународни дан деце жртава насиља

 

4.јуна се у свету обележава Међународни дан деце жртава насиља, проглашен 1983.године од стране УН, посвећен деци која су била или која су жртве било ког облика насиља. Главни задатак и циљ је информисање јавности о овом великом проблему. Далеко битнији циљ је јачање свести о томе, јер су подаци о броју злостављане деце заиста забрињавајући. 

УНИЦЕФ износи податке да преко 300 хиљада деце у свету служе као војници, а у више од 40 земаља, око милион деце су затвореници. У пет држава изричу се и смртне казне деци, док је око 150 милиона деце испод 15 година старости присиљено да ради тешке физичке послове и да не похађа школу. Према подацима УНИЦЕФ-а у Србији, насиље према деци се испољава у различитим облицима и на различите начине – у породичном окружењу, у школама, у институцијама у којима су деца смештена ради заштите, у дигиталном свету, и уопште у заједници.

Ако говоримо о статистикама, оне су поражавајуће и језиве, а томе у прилог говори чињеница да свако четврто дете у Србији трпи учестало насиље својих вршњака у школи, а две трећине младих је изложено неком ризику од насиља и злоупотребе на интернету. Чак 65% ученика је бар једном било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 24% ученика је више пута било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 44% ученика је било једном или више пута изложено нападу од стране вршњака. У чак 85% случајева детету – жртви насиља нико не помогне. 

Насиље над децом у Србији широко је распрострањено у различитим облицима. Један вид испољавања насиља над децом који је мање директан али комплексан облик је структурно насиље, на пример, дечији бракови, дечији рад или разне друге врсте експлоатације, или као вишеструка социјална искљученост. Постоји велики број деце која су принуђена да не иду у школу,  да раде на улици, да се баве просјачењем, крађама, ступају у принудне бракове, па чак и да се баве проституцијом. Највише дискриминисана су деца Ромске националности, као и деца из маргинализованих група. 

 

 

 

ПОРОДИЧНО НАСИЉЕ И ПОСЛЕДИЦЕ ПО ДЕЦУ

 

Фрапантна је и језива чињеница да злостављање деце почиње врло често у породици, у најранијем узрасту, и у ту групу спада највећи број деце од укупног броја случајева насиља над децом. 

Прва зона сигурности деце је породица и уједно и средина која треба да подстакне нормалан раст и развој детета. Деца која трпе насиље у старту имају пољуљану слику о себи. Свет је за њих несигурно место, а уместо љубави и пажње добијају батине и друге казне. Први развојни задатак  за нормалан и здрав развој детета је да свет буде сигурно место за живот, и тек тада дете почиње да формира базу за своју будућу личност. Деца често пројектују да се неко насиље у породици, на пример међу родитељима, дешава због њих и да су узрок проблема у породици, па пребацују кривицу на себе. То оставља дуготрајне и тешке  последице и деца с оваквим тегобама могу да развију многа психопатолошка стања – од тога да они сами постају агресори, кад тај модел примене на неком другом до тога да развијају тешке симптоме депресије, анксиозности и других поремећаја. Деца често правдају насиље које трпе. Родитеље воле безусловно и увек ће покушавати да остваре неки нормалан однос. Шта год да родитељ уради, дете ће и даље имати потребу да родитеља држи уз себе. Деца тако покушавају и да одрже породицу на окупу. Једна студија показује да се код 80% младих који су у детињству били изложени насиљу до 21 године појави бар једна врста психичког поремећаја. Једно истраживање је такође показало да деца жртве насиља имају 59% веће шансе да још као малолетна лица дођу у сукоб са законом. Поред тога, злостављана деца имају 25% више шансе да још као тинејџери добију децу него њихови незлостављани вршњаци.

 

Период изолације и школе на даљину учинио је видљивијим насиље у породици према деци – од 16. марта до 6. маја 2020. године 91% случајева медијског извештавања говори да су насиље починиле одрасле особе блиске или познате детету.

Упркос напорима, у Србији је и даље велики број деце која су изложена како психичком, тако и физичком насиљу, али и разним облицима злостављања и занемаривања.

 

Непостојање спремности код жртава да саме пријаве насиље и да затраже подршку такође је делимично проузроковано друштвеним нормама и „нормализацијом“ насиља, али и непостојањем поузданих и безбедних механизама за пријављивање. Констатовање да насиље над децом може да се јави било где може да доведе до песимистичног става о могућности његовог потпуног сузбијања. Извештаји из појединачних земаља указују на то да су и деца из богатих земаља као и деца из земаља у развоју подједнако жртве насиља.

 

Став међународних организација је јасан – Никакво насиље над децом не може се оправдавати, а свако насиље над децом може се спречити. 

 

Марија Шутуловић

Дипломирани психолог (клинички смер)

Саветник председника ИПО за превенцију породичног и вршњачког насиља