18. мај – Национални дан сећања на жене жртве насиља

Сведоци смо чињенице да од почетка 2023. године постоји алармантан пораст броја
убијених жена и девојчица. Можемо слободно рећи да је настала епидемија насиља
над женама.
Дан сећања на жене жртве насиља – 18. мај, установљен је 2017. године
одлуком Владе Републике Србије на иницијативу потпредседнице Владе и
председнице Координационог тела за родну равноправност и мрежа невладиних
организација „Жене против насиља”. Повод за покретање иницијативе били су
злочини почињени 2015. године. Од 16. до 18. маја, 7 жена убијено је од стране
супруга и чланова породице у Великој Плани, Кањижи, Чачку и Београду.
Насиље над женама и девојчицама је најчешћи облик кршења људских права.
Насиље у породици је најчешћи облик насиља над женама, томе говоре у прилог
статистике да између 40 и 70 % убистава где су жртве биле жене, починиоци су
били њихови мужеви или вереници.
Ове године, од почетка 2023. године убијено је 26 особа женског пола, од тога
16 жена и 2 девојчице (двогодишњу девојчицу убио је очух, а 16-годишњу
девојчицу комшија). Од њих 26, једна је жртва масакра у Младеновцу, од тога 8
девојчица убијено је у масакру почетком маја. Само у мају месецу , за 9 дана (од
3. до 12. маја) убијене су 4 жене. У просеку, убијено је 4 жене месечно.
26 жртава од почетка 2023. године нису само жртве насиља у породици, већ и
убистава од стране комшија, починилаца кривичних дела….
Убиства су се дешавала чак и када су на снази биле мере забране приласка. Од 18
случајева фемицида који су се догодили ове године, 5 је извршено ватреним
оружјем. Од тога, само у једном случају можемо да кажемо да је оружје којим је
злочин извршен било у легалном поседу. Озбиљно питање је питање нелегалног
оружја.
Статистика каже да једна од три жене трпе насиље. Било у виду тзв. “ћушки”,
класичног пребијања, психолошког иживљавања или сексуалне агресије. Око 70%
тог насиља је од стране члана породице, најчешће мушкарца из блиског окружења.
Насиље најчешће чине супрузи, бивши супрузи и ванбрачни партнери и то у 78%
случајева. На другом месту су синови 9%, а на трећем очеви 4,2%. Ћерка се у улози
насилнице јавља у 2% случајева, дечко у 1,8%, а мајка и свекрва у 1,6%.

Табу и „трпи и ћути“
Видљиво је да су у већини случајева жртве насиља у породици жене. Зато нису
изненађујућа упозорења стручњака у области менталног здравља, да су жене које
су психички и сексуално злостављане, склоније депресивном стању, умору,
нервози, мањку концентрације које некада доводи и до самоубиства што је
још један табу и тема о којој се јако мало говори.
Није неуобичајено да жртве неретко остају у насилном односу јер нису
финансијски стабилне, мада, постоје и примери када жене остају чистом
манипулацијом партнера. Велики број жена остаје јер се плаши осуде околине или
нема подршку својих најближих или не виде могућност избора. То је посебно
изражено у руралним срединама где су жене научене да живе по принципу „ћути и
трпи“.
Управо култура непријављивања и даље постоји, тако да су ове жене углавном
препуштене себи. Време је показало да и особе које сведоче насиљу ретко
одлучују да поднесу пријаву, већ се воде паролом да „то није њихова ствар“,
што доприноси да се жена још више затвори у себе и прекида друштвене
контакте, често због осећаја срамоте, посебно ако има изражене телесне повреде
које би могле да посведоче насиљу, тако долазимо до стигматизације са једне, а са
друге патријархата који је и даље доминатан, макар у нашим друштвима на
Балкану, који представља још један табу.
Страх од насилника, срамота због доживљеног насиља, стрепња од осуде блиске
околине, неповољна економска ситуација и неповерење у институције главни су
разлози за то што жене не пријављују насиље у породици. Оно што би жене
охрабрило да пријаве насиље су подршка породице и пријатеља, институција, као и
финансијска подршка. То је показало истраживање „Зашто жене не пријављују
насиље у породици?“, које су 16. марта ове године представила институција
Повереника за заштиту равноправности и Програм Уједињених нација за развој
(УНДП).

 

Деца као пратеће жртве
Деца такође нису поштеђена и сносе последице као и жртва, чак и кад нису
директне жртве насиља. Ниво психичког развоја им не дозвољава да схвате и
процесуирају ситуацију, и често насиље ком су сведочили, утиче на формирање
њихове личности, што може да доведе до потешкоћа у учењу па чак и до
напуштања школе. Деца која одрасту у насилном окружењу имају склоност да
се окрену насиљу које гледају као метод за решавање проблема, такође постоји

већи проценат ризика да се суоче са законом, као и да постану зависници од
алкохола и дроге, у односу на децу која су одрасла у здравој средини.
Психолошки гледано, деца која сведоче насиљу у породици често развијају
страх од повреде и напуштања, претерану бригу или тугу, осећај кривице,
немогућност емпатије, па чак и тенденцију да стално лажу, имају нижи праг
толеранције, емотивно су нестабилни, лоше просуђују животне ситуације,
осећају срамоту и плаше се за своју будућност. Сећања која стварају у тренуцима
стреса, постају трајно утиснута и утичу на њихова осећања и уверења. Ова деца,
често у каснијем добу и сама постају насилници, јер не знају за други модел
понашања, чиме се ствара круг насиља без краја.

Жртве породичног насиља су најугроженије у свом дому, тамо где би требало да
осећају сигурност, оне губе животе.
Жене су због друготрајног злостављана које трпе изложене високом ризику од
фемицида. Последице тортуре које жене жртве трпе доводе до потпуног
урушавања личности, слободе и интегритета, жртва престаје да осећа и губи
доживљај да је особа. Ужасе и претњу по губитак идентитета које жртве
преживе, у стручној литератури називамо и искуством “менталне смрти”.
Друштво, заједница, окружење могу допринети смањену насиља али га могу и
подстрекивати ширењем мржње према женама путем социјалних мрежа,
таблоидним извештавањем, порукама које упућују истакнути појединци у јавном
простору. У корену насиља према женама је мржња према женама.
Жене у Србији доминантно не оправдавају насиље у породици, али сматрају да
проблем насиља прво треба решавати управо у оквиру породице.
Због тога ми као друштво морамо створити климу у којој бити жртва насиља
не носи са собом стигму, осуду и накнадну виктимизацију, већ подразумева
подршку свих, од најближих до друштва у целини.

Марија Шутуловић
Клинички психолог
Саветник председника ИПО за превенцију
насиља у породици