ШТА ЈЕ ТРГОВИНА ЉУДИМА?

Трговина људима је продаја и куповина, односно држање неке особе у циљу њене експлоатације,  као и све друге радње које могу бити део тог процеса. Експлоатација се одржава употребом силе, претње, довођењем у заблуду, преваром, злоупотребом овлашћења и/или злоупотребом тешког положаја, или на неки други начин. Циљ трговине људима је остваривање зараде (или неке друге користи) кроз експлоатацију, било да је то сексуална експлоатација, принудни рад, принудно просјачење, принуда на вршење кривичних дела, илегално усвојење, принудни брак, трговина органима или неки други облик. Трговина људима је као кривично дело регулисано чланом 388 Кривичног законика Републике Србије.

ТРГОВЦИ ЉУДИМА МОГУ БИТИ И МУШКАРЦИ И ЖЕНЕ, А НАЈЧЕШЋЕ СУ ТО ОСОБЕ БЛИСКЕ ЖРТВАМА!

 

КО СУ ЖРТВЕ ТРГОВИНЕ ЉУДИМА?

Жртве трговине људима су жене, мушкарци и деца, независно од свог порекла, година, националне припадности, образовања, социјалног статуса или неке друге особине. Не постоји профил жртве по коме се жртве трговине људима недвосмислено издвајају од других особа, нити се лакше могу препознати, али свакако постоје фактори који могу да допринесу томе да особа постане жртва. У највећем проценту жртве трговине људима су жене и девојке (на годишњем нивоу најчешће око 80-90% идентификованих жртава), и велики удео међу идентификованим жртвама чине деца.

Жене се најчешће продају и купују у циљу сексуалне експлоатације и принудне проституције, мушкарци су обично изложени радној експлоатацији, али могу бити жртве и других облика експлоатације. Деца се искоришћавају за принудну прошњу, сексуалну експлоатацију, принудни рад, рад у кући, принудну проституцију или принудну војну службу (нпр. деца војници). Број деце која која постају жртве трговине људима је у порасту. 

 

КО СУ ТРГОВЦИ ЉУДИМА?

Трговац људима може бити свако – мушкарци и жене, а врло често су то особе од поверења, сродници, чак и чланови уже породице жртве, као и људи које жртва познаје дужи временски период. Експлоатацију може вршити и непозната особа коју је жртва упознала тражећи посао, могућност школовањa у другој земљи или другом граду, брак и сл. Уколико то није особа која је жртви блиска, мора прво да наведе жртву на то да се осети безбедно. Жртва има поверење у свог злостављача, верујући у свет где се снови остварују. Сан бива створен, а онда на најсуровији начин и уништен.

 

СТОКХОЛМСКИ СИНДРОМ дефинише се као на изглед тешко схватљива појава зближавања, развијања одређених осећања, па чак и специфичног облика љубави  између жртве и злостављача. Заснива се на емоционалном везивању талаца за сопствене отмичаре, које се, између осталог, манифестује оправдавањем њихових поступака и одбијањем сведочења и сарадње са полицијом након ослобађања из заточеништва. Ово се објашњава урођеном потребом развијања специфичног механизма преживљавања у условима егзистенцијалне угрожености. 

Примери синдрома појављују се у пракси и у случајевима породичног насиља, инцеста, ратних злочина, концентрационих логора или секти. Услед осећаја немоћи, али и потребе да сопствени психички положај олакша истицањем позитивних страна злостављача, жртва ствара неприродни однос савезништва са злочинцем, истовремено улазећи у сукоб са онима који пружају помоћ (полиција, стручне службе…). Такође постоји и специфична корелација између времена проведеног у заточеништву и испољеног зближавања. Што је овај период дужи, то је код жртава израженија “љубав” спрам њихових злостављача.

 

КОЈИ СУ НАЈЧЕШЋИ ОБЛИЦИ ТРГОВИНЕ ЉУДИМА? 

• Сексуална експлоатација и принудна проституција. 
• Принудни рад. 
• Принудно просјачење. 
• Принуда на вршење кривичних дела. 
• Трговина органима (принудно узимање органа ради њихове продаје). 
• Принудни рад у кући. 
• Принудни бракови

 

ФАКТОРИ КОЈИ ДОПРИНОСЕ ТРГОВИНИ ЉУДИМА И НАЧИНИ ВРБОВАЊА

Сиромаштво, незапосленост и социјална искљученост спадају у основне узроке трговине људима, као и изложеност некој врсти насиља (породично, вршњачко и слично). У земљама са високом стопом незапослености и високом стопом ризика од сиромаштва, као што је и Србија, људи су у сталној потрази за запослењем и бољим животом, вишегодишње фрустрирани због лоших услова живота и немогућности да обезбеде основне потребе. Посебно су осетљиве маргинализоване и дискриминасане групе, које су иначе запостављане од стране друштва. 

Најчешћи начини врбовања су:

• Лажне пословне и друге понуде од особа које жртва познаје или у које има поверење.
• Лажно забављање („lover boy“) – младић који се претвара да је у љубавној вези са девојком и када стекне њено поверење, позива је да пође са њим у другу земљу/град где ће започети нови, срећнији живот.
• Обмањујући огласи за посао у различитим медијима и који су боље (али не нереално) плаћени и пружају боље услове рада него у земљи у којој потенцијална жртва живи.
• Продаја од стране породице – некад због сиромаштва, некад због неких других проблема, али некада и због тога што родитељи верују да ће њихово дете имати бољи живот на неком другом месту, не сањајући да ће оно постати роб.
• Отмица је могућ, али не превише чест начин регрутовања за трговину људима.

 

МЕХАНИЗМИ КОНТРОЛЕ ЖРТАВА

Злостављане особе су изложене различитим облицима насиља (психичко, физичко, сексуално) и мучења, како би се обезбедила потпуна контрола над њима, сломио њихов отпор и осигурала послушност према трговцу људима. 

Заточеништво/изолација – подразумева ограничење слободе кретања жртава, сваки излазак се пажљиво прати и забрањује се контакт са непознатим људима. Онемогућен је контакт са породицом, изоловане су. Пре свега је акценат на психичкој изолованости и стварању представе код жртве да нико не може да јој помогне и да је спасе, и да самим тим нема ни разлога да покушава да побегне. Жртве се често пребацују са једног места на друго како би изгубиле оријентацију где се налазе, као и да би се полицији отежало да пронађе жртве.

Претња и употреба насиља/изазивање страха – Трговци људима користе насиље и/или претњу насиљем као средство контроле. Жртве се често туку и силују, држе у дугој изолацији, лишавају хране и воде, дрогирају и муче оштрим предметима и гашењем цигарета, а све у намери да се покоре. Те радње се могу чинити због кажњавања одређених облика непослушности, али и ради упозорења другим жртвама, како би постале свесне какве последице ће претрпети у случају непослушности. Некад је сама претња насиљем довољна да доведе до послушности жртве, те до физичког насиља не мора ни да дође. За изазивања страха и послушности користи се и уцена. 

Употреба и претња репресијама према жртвиној породици – једна од најделотворнијих је претња насилним репресијама према лицима које жртва воли, њеним најближима, као и претња њој самој. Сама претња омогућава контролу над жртвом. Ово је веома ефикасно средство за обезбеђивање жртвине послушности, и за спречавање њеног покушаја бекства. Претње се остварују ако жртва покуша да побегне. Нису ретка ни убиства извршена ради застрашивања осталих жртава.

Обавеза враћања дуга – Један од примарних механизама контроле је обавезивање због задужености, где се од жртве тражи да врати преувеличане трошкове, настале због њеног довођења у одредишну земљу или наводне друге трошкове које је трговац имао због ње за храну, одећу, шминку… При томе им се обећава да ће наводно бити у могућности да оду чим тај дуг отплате. 

Перцепција контроле – Сви горе наведени механизми контроле, као и непредвидивост ситуације, имају за циљ да доведу до тога да жртва нема перцепцију своје контроле на ситуацијом и тиме да верује да не може да оде или да не може да преживи самостално, чак и када би имала могућност да побегне. Одлуку да не побегне можемо посматрати и као немогућност особе да конструише и предвиди догађаје и последице својих поступака који ће након тога уследити. Реакција научене беспомоћности је последица како поновљеног излагања трауматским догађајима који су били подједнако непредвидиви и опасни тако и одсуства икакве могућности да жртва утиче на исход догађаја. 

 

ПОСЛЕДИЦЕ КОЈЕ ТРПЕ ЖРТВЕ ТРГОВИНЕ ЉУДИМА

• физичке повреде, краткорочно и дугорочно лоше физичко здравље
• психосоматске болести
• пост трауматске стресне реакције које могу да пређу и у пост трауматски стресни поремећај
• депресивност, анксиозност и анксиозни поремећај 
• изостанак емотивних реакција
• болести зависности 
• беспомоћност и недостатак смисла
• кошмарни снови
• љутња и проблем са контролисањем беса
• суицидалне идеје и покушаји самоубиства
• параноја
• фатализам и изливи беса
• проблеми у свакодневној бризи о себи
• проблеми са спавањем
• губитак поверења у људе
• дисоцијативни поремећаји итд.

 

ОПОРАВАК ЖРТАВА ТРГОВИНЕ ЉУДИМА

Уколико скупе довољно храбрости и снаге да побегну или издрже довољно дуго да дочекају полицијску интервенцију или да буду избављене, то не значи да ће изаћи из круга насиља у коме се налазе. Већина жртава се враћа у исту ситуацију из које су и покушале да побегну јер околина не зна и не жели да зна шта им се догодило – секундарна виктимизација. Породица и институције неретко одбацују сваку одговорност и додатно намећу осећање кривице и срама. 

За почетак је најбитније да су у сигурном простору и окружењу. Процес опоравка је спор и на њега утичу многи фактори, како лични (физичко и ментално здравље особе, позитивна веровања, тако и материјална ситуација, али и социјална подршка. 

Социјална подршка је изузетно значајан извор опоравка и превладавања кризне ситуације и трауматског. Опоравак у великој мери зависи од околине, породице, блиских пријатеља, партнера, али и од особа које им пружају подршку. Свест о томе да је особа прихваћена, вољена, уважавана, подржавана, да постоји неко на кога може да се ослони и добије помоћ, утиче на самопоштовање и на слику о себи, а помаже и да се лакше и брже опорави и превлада и најтеже животне околности.

ИПО Србија је до сада више пута организовала различите акције са циљем подизања свести грађана око трговине људима. Између осталог остварили смо контакт са канцеларијом УН у Бечу која се бави овом проблематиком и иницирали већи број гостовања и телевизијских емисија на ову тему. Поделили смо неколико стотина беджева у облику плавог срца као симбола. Када се ситуација са корона пандемијом буде средила сигурно ћемо наставити са активностима из ове области.

 

Марија Шутуловић

Дипломирани психолог (клинички смер) 

Саветник председника ИПО за превенцију породичног и вршњачког насиља