Тероризам није облик герилског ратовања, али ни политички, нити идеолошки покрет, већ
метода којом одређене групе, које имају нека своја политичка, филозофска или религијска
уверења, делују како би дестабилизовале одређену земљу или регију и на тај начин
промовисале своја религијска, екстремистичка, радикално-марксистичка, расна или фашистичка
уверења. У данашњем значењу термин тероризам се првенствено односи на акте
недозвољеног насиља које спроводе друштвене групе ради промовисања свог циља изван
граница једне државе. Карактерише га намера учиниоца, усмерена на угрожавање уставног
уређења или безбедности земље.

Питање које се стално поставља је како и зашто појединци постају терористи, и шта заправо
мотивише ове појединце. Да ли је то идеологија, политика или сиромаштво? Најприкладнији
одговор је да је то комбинација сва три фактора, али у различитој мери. Међутим, већина
аналитичара тероризма сматра да фактори личности нису повод за терористичко понашање.
Закључак многих истраживања је да су заједничка идеолошка посвећеност и солидарност
групе много важније детерминанте терористичког понашања него индивидуалне
карактеристике. Узроци психопатологије тероризма запажени су у подсвесним мотивима и
импулсима који су последица траума из раног детињства. До сада не постоји научни доказ да
генетика игра важну улогу у давању одговора на питање зашто се поједини људи укључују у
тероризам.

Психолошка мотивација терористе произилази из личног незадовољства сопственим животом
и чврстог уверења да само припадношћу терористичкој организацији може да оствари циљ у
овом животу. Терористи су уверени да су људи изван терористичке организације њихови
непријатељи. То уверење је толико јако да са лакоћом дехуманизују жртве своје акције и не
осећају грижу савести после изведених терористичких аката.
Према неким ауторима, околности и лична искуства која опредељују будућег терористу су:
смрт вољене особе, вербално или физичко злостављање, шок сведока насиља, или осећај
угрожености

ПОСЛЕДИЦЕ ВИКТИМИЗАЦИЈЕ
Последице могу да буду привремене или да трају дуже време. Виктимизацију обично прати
више последица, при чему се психичке последице, у мањој или већој мери, јављају готово увек.
Психичке последице су често тесно повезане са телесним повредама, што је обично у вези са
њиховом тежином или са начином на који су нанете. Од свих последица, емотивне реакције су
често најизраженије. Све ове последице представљају последице примарне виктимизације и
оне стварају читав низ додатних проблема за жртву.

ПСИХИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Психичке реакције и последице прате практично сваку виктимизацију и могу нанети више
штете жртви него друге последице. Оне су најчешће и комплексније и мање видљиве од
физичких и материјалних. Некада су психичке последице једине последице, а некада се оне
удружују са физичким, материјалним и/или социјалним последицама. Преко 2/3 жртава
тешких облика насиља и око половине жртава лакших облика насиља, има социо-
емоционалне проблеме. Последице, опоравак и потребе жртава погађају и лица блиска жртви,
тако да породице жртава често имају психичке симптоме сличне онима које има и сама жртва
– осећају забринутост и анксиозност, осећају се депресивно, а самопоуздање им је смањено.
Жртве нису хомогена група која показује исте реакције. Психички ефекти се могу испољити на
когнитивном и емоционалном плану. Жртве реагују некада и на начин који им психички
олакшава ношење са виктимизацијом, попут поређења сопственог искуства са искуством других
и тражења смисла у ономе што им се догодило. Једна од последица може бити и јављање
осећаја губитка контроле над сопственим животом који може да траје доста дуго времена.
Међу првим психичким реакцијама жртава доминирају: шок, неверица, осећај паралисаности,
страх, стрепња да ће се виктимизација поновити, осећај изгубљене сигурности и контроле над
догађајима у сопственом животу, губитак поверења у људе, беспомоћност, љутња, бес,
забринутост, осећај кривице и страх. Жртва може да пати од поновљених напада плача, панике
и осећаја празнине, а њена свесност може да буде дифузна јер често покушава да се заштити од
стварности. Неке жртве се нејасно сећају догађаја па нису у стању да дају његов детаљан опис,
док друге могу да имају тешкоће у примању информација које им се дају.
Неке од психичких последица су :
• психосоматске болести
• посттрауматске стресне реакције које могу да пређу и у посттрауматски стресни
поремећај
• депресивност
• изостанак емотивних реакција
• анксиозност и анксиозни поремећај
• стокхолмски синдром
• беспомоћност и недостатак смисла
• кошмарни снови
• љутња и проблем са контролисањем беса
• суицидалне идеје и покушаји самоубиства
• параноја
• изливи беса
• проблеми са спавањем
• губитак поверења у људе
• дисоцијативни поремећаји итд.

СТОКХОЛМСКИ СИНДРОМ је појава зближавања, развијања одређених осећања, па чак и
специфичног облика љубави између жртве и злостављача. Заснива се на емоционалном
везивању талаца за сопствене отмичаре, које се, између осталог, манифестује оправдавањем
њихових поступака и одбијањем сведочења и сарадње са полицијом након ослобађања из
заточеништва. Ово се објашњава урођеном потребом развијања специфичног механизма
преживљавања у условима егзистенцијалне угрожености. Услед осећаја немоћи, али и потребе
да сопствени психички положај олакша истицањем позитивних страна злостављача, жртва
ствара неприродни однос савезништва са злочинцем, истовремено улазећи у сукоб са онима
који пружају помоћ (полиција, стручне службе…). Такође постоји и специфична корелација
између времена проведеног у заточеништву и испољеног зближавања. Што је овај период
дужи, то је код жртава израженија “љубав” спрам њихових злостављача.
Депресија се манифестује као доживљај губитка, и код већине преживелих је то реакција на
губитак читавог низа аспеката личности, као нпр . важних животних улога које су преплављене
наметнутом улогом жртве.
Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Код особа које болују од ПТСП-а, трауматско
искуство које су доживели се упорно понавља кроз одређене симптоме: интрузивна, мучна
сећања на догађај која се јављају у виду слика, мисли или перцепција, застрашујућих снова о
догађају, осећања као да се застрашујући догађај поново дешава, а које се јавља у будном или
интоксицираном стању и манифестује преко илузија, халуцинација или флешбек епизода
трауматичног догађаја, спољашњих или унутрашњих подсетника на трауму који доводе до
реактивације осећања или понашања која су везана за трауматски догађај. Особа губи
интересовања за све активности које је раније волела, улаже огромне напоре како би избегла
мисли, осећања или људе који је подсећају на трауму, врло често је неспособна да се сети неких
важних аспеката и делова трауматског догађаја, осећа се другачије и отуђено од блиских особа
у свом животу, понекад не осећа љубав и приврженост према некада блиским члановима своје
породице или пријатељима . Један од честих симптома ПТСП-а је и осећање да је сама особа
или свет око ње нереалан (деперсонализација/дереализација). Сви ови симптоми веома
ометају особу у психосоцијалном функционисању .
Постојећа сазнања показују да се код релативно малог броја жртава развије посттрауматски
стресни поремећај – ПТСП, али да велики број жртава има неке од његових симптома.
Трауматско искуство које се везује за ПТСП треба да задовољи следеће критеријуме : особа је
доживела, присуствовала или била суочена са догађајем који је опасан по живот или физички
интегритет особе или других; реакције особе укључују осећања интензивног страха,
беспомоћности и ужаса. Ток ПТСП-а нема изразиту правилност .
ПТСП подразумева опстајање следећих симптома у периоду дужем од месец дана : Интензивно
преживљавање (мисли, снови, код деце опсесивна игра), паралисаност, предаја, порицање,
негативне промене когниције и расположења, хиперпобуђеност – стање узбуне, психичке
приправности, страха од новог напада. ПТСП може да се појави у непосредној вези са
трауматичним догађајем, али може да се развије и годинама након тога.

Анксиозност, праћена поремећајем сна и проблемима у исхрани, је крајње уобичајена
последица виктимизације. Жртве могу да испоље и разне психосоматске реакције – симптоме
попут главобоље, физичке слабости, тензије мишића, трешења, знојења, лупања срца, мучнине
и проблема са стомаком, поремећаја сна, осећаја паралисаности и сл. Некада могу и да оболе,
чак и од веома тешких болести. За суочавање са анксиозношћу жртве користе одбрамбене
механизме, посебно порицање, потискивање и интелектуализацију. Најчешћи одбрамбени
механизам је потискивање. Жртве доживе олакшање кроз потискивање одређених осећања
(или и догађаја и осећања) повезаних са трауматичним догађајем. Одбрамбени механизми су
нормални и потребни за психолошко преживљавање, јер разлажу анксиозност везану за
конфликте у појединцу или између њега и околине на мање делове, и тако омогућавају жртви
да одржи равнотежу. Међутим, овај метод контроле туге, патње и беса делује негативно на
свакодневни живот жртве јер умањује енергију која јој је потребна за обављање уобичајених
активности. Механизми одбране могу да буду и погрешно развијени, и буду сметња адаптацији.

ПСИХИЧКИ ОПОРАВАК НАКОН ВИКТИМИЗАЦИЈЕ
Разликовање фаза опоравка важно је јер је то начин да се у један сложен процес унесе ред и
једноставност, и на тај начин, омогући њихово лакше препознавање као основа адекватне
подршке жртви. Постоји пет кључних фаза процеса опорављања од виктимизације кроз које
већина жртава пролаз и:
• Шок
• Негација
• Суочавање
• Обрада и прихватање реалности
• Нова оријентација.
За успешан процес опоравка жртве и враћање њеног поверења у себе и своје окружење од
великог значаја је адекватан однос и подршка, како од стране блиских особа тако и од стране
њене локалне заједнице и друштва у целини.

Марија Шутуловић
Клинички психолог
Саветник председника ИПО за превенцију породичног и вршњачког насиља