Данашњи напади у Француској али и напад на особље Француског дипломатског представништва на Блиском Истоку повод су да Вам у најкраћим цртама прикажемо феномене радикализма и екстремизма који су једна врста предворја тероризма.
РАДИКАЛИЗАМ-ФАНАТИЗАМ
РАДИКАЛИЗАМ
Када говоримо о односу екстремизма и радикализма велики је проблем што се у делима не малог броја теоретичара ови феномени сматрају синонимима. Ми смо мишљења да је то погрешно и да треба направити јасну демаркациону линију раздвајања између радикализма и екстремизма.
Радикализам можемо протумачити на два начина:
- Као повратак коренима у смислу повратка на старо које је обично ретроградног карактера
- Као обнављање из корена.
Дакле, ако је нешто радикално не значи да је регресивно, већ напротив може имати и прогресивно значење. У том контексту примећујемо да за разлику од екстремизма који је увек негативног карактера, радикализам може имати и позитивно значење. Рецимо, пример радикалних промена које су донеле врло позитивне резултате друштву јесте давање бирачког права женама или процес деколонизације.
Што се тиче фундаментализма, он понекад може да личи на екстремизам и једна појава обично прати другу, али их не можемо сматрати синонимима.
Фундаментализам се претежно везује за религију и означава тенденцију да се у оквиру одређеног верског учења изврши повратак на основне постулате те религије. Проблем са фундаментализмом у савременом друштву је то што су религије настале веома давно кореспондирајући са тадашњим условима живота, што се уосталом и одразило на основне верске принципе, али што у савременом друштву често није применљиво.
Фундаментализам је данас доста контроверзан феномен јер може представљати и врсту партикуларне идеологије али може егзистирати и у пољу економије па често говоримо о тржишном фундаментализму који представља тенденцију саморегулације тржишта и смањење пореза.
Фундаментализам и екстремизам се посебно преплићу у области религије због сличног вредносног система под којим подразумевамо претерану ревност и искључивост, нетолеранцију према различитим од себе, догматски начин размишљања и спремност на употребу насиља. Разлика је и томе што се фундаментализам претежно везује за религију док је екстремизам прису тан у религији али и у осталим сферама друштва ; фундаменталиста полази од основа учења док екстремиста не тежи том принципу, већ нагиње понашању на граници дозвољеног и залаже се за идеју која не мора бити фундамент неког учења или религије. Осим тога, фундаментализам не мора увек бити демонизована појава за разлику од екстремизма.
ФАНАТИЗАМ
Када је реч о фанатизму то је још један појам који се често поистовећује са екстремизмом, што сматрамо погрешним. Фанатизам се попут фундаментализма изворно везује за религију јер и сама реч “фанум” означава храм или светилиште. По томе би фанатизам представљао претерану ревност према некој религији, као и према идеологији, политици и сл.
Ерих Фром је на фанатике гледао као на људе који се потчињавају својим идолима што их приближава у неку руку екстремистима. Проблемом фанатизма се бавио и Хегел који у “ Основним цртама филозофије права” истиче како је фанатизам ознака за претерану страст, искључивост али и апстрактно мишљење. Самим тим Хегел супротставља индивидуализам фанатизму подвлачећи како се у основи сваког фанатика налази инфериорно “Ја”. Пошто је апстрактност према Хегелу била својствена неуким људима, није тешко наћи корелацију између фанатизма, незнања и насиља. Без обзира што је незнање основа зла, међу фанатицима постоје и образовани људи који су спремни да зарад одређене идеје почине насиље.
ЕКСТРЕМИЗАМ
Екстремизам спада у ред оних феномена који се непрестано експлоатишу у свакодневном животу, а које је са теоријског становишта тешко дефинисати. Да бисмо спознали суштину екстремизма кренућемо од саме етимологије речи. Екстремизам потиче из латинског језика од речи „extremus“ и може се превести као крајност, непопустљивост у одређеним идејама, ставовима и поступцима. Уколико обратимо пажњу на латински израз „ad extrema“ видећемо да се он може одредити као нешто што иде до крајњих граница, управо као што људски екстремитети, руке и ноге, представљају завршетке на човековом телу. Већ на почетку видимо да екстремизам кореспондира са идејом границе тј. ограничавања. То је уједно и његов основни definiens, те стога и често о екстремизму говоримо као о понашању које се налази на граници дозвољеног са тенденцијом да се та граница пређе.
Но, границе нису уједначене и могу се јавити у форми обичаја, закона, религијских и моралних норми, па је тако и поимање екстремизма различито. Отуда и објашњење зашто се у једној средини иста појава може сматрати екстремизмом, док у другој, у којој су другачије границе понашања и аксиолошког система, то није. Крајност у понашању није била нимало популарна код старих Грка, те је Аристотел с правом тврдио како је умереност (месотес) гарант доброг живота у политичкој заједници, за разлику од крајности (акраи), која је нарушавала хармонију полиса.
Сматрало се да се хармонија може нарушити не само чињењем злочина и издајом државе, већ и прекомерним стицањем богатства, па је казна за такво понашање била изопштење из политичке заједнице, позната под називом као ” остракизам”.
Западноевропски политиколози су почетком двадесетог века у својим делима екстремистима називали бољшевике у Русији који су узели учешће у Октобарској револуцији.
Тиме долазимо до закључка да се екстремизам, бар у теоријском смислу речи, најпре везује за левицу, да би се нешто касније приписивао и десници у форми фашизма и нацизма.
Међу теоретичарима постоје и они који су Јакобинску диктатуру сматрали првом формом државног екстремизма. Значајан допринос у теоријском одређењу екстремизма дао је немачки научник Уве Бакес који је осамдесетих година двадесетог века заједно са Екхардом Јесеом етаблирао овај феномен унутар академских кругова. Сматрамо да је значајан допринос ових истраживача између осталог и то што су уочили да постоји дистинкција између екстремизма и радикализма о чему говори и њихова етимолошка основа. Заправо, док се ектремизам сматра понашањем које тежи да пређе гранцу дозвољеног, радикализам (lat. radix –корен) указује на корените промене у друштву које не морају бити негативне. Осим тога, израз радикалан се данас среће у називима многих странака и сматра се легалним док то није случај са екстремизмом (ретко ћемо срести у савременим демократијама парламентарну странку која се назива екстремистичком).
Проблеми у одређивању термина екстремизам
Сматрамо да постоји неколико значајних проблема у покушајима теоријског одређења екстремизма у политикологији. Најпре треба узети у обзир да је реч о појави која није чисто политичког карактера већ се подједнако може јавити у различитим сферама друштва.
Екстремизам срећемо у култури, спорту, уметности, религији, док је његова деструктивност најизраженија у пољу политике.
Ханс Герд Јашки екстремизам у култури види као супкултурну варијанту која негира демократску културу, а обележавају га претерана доминација политике и могућност изазивања насиља .
Антипод екстремистичкој култури јесте демократска култура која је уствари, огледало савремене демократије западноевропске провенијенције. Кулминација екстремизма у култури и уметности је засигурно остварена 1937. године у Минхену када је Хитлер организовао изложбу тзв. “Дегенеричне уметности”, чији је циљ био да се дела значајних уметника (који нису били „аријевци” по Хитлеровој перцепцији), излажу у компромитујућој форми како би публика гледала са гнушањем на њих, а што је била најгора врста политичке манипулације.
У религији се екстремизам често испољава у форми религијски фундираног тероризма који може довести до великог броја жртава какав је био напад на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године.
Погрешно је тврдити како је екстремизам својство одређених религија, нпр. ислама, јер се може јавити у било којој другој религији. Тако су, рецимо, припадници Кју Клукс Клана своје злочине над црнцима оправдавали наводном одбраном беле расе у име хришћанства (протестантизма)
Екстремизам у спорту је познат као хулиганизам што представља насиље публике на спортским приредбама, али се може јавити и у форми екстремних спортова попут рафтинга, банџи-џампинга, алпинизма и сл. који изазивају набој адреналина у телу који се јавља када се човеков живот нађе у опасности. Злоупотреба спорта од стране политике је и те како могућа, па онда у том контексту можемо говорити и о политизацији хулиганизма уколико се насиље на спортским приредбама користи у политичке сврхе.
Од свих врста екстремизма најопаснији је онај у политици јер може резултирати великим последицама по друштво. Да би му се приписало политичко својство, екстремизам мора испунити два услова: мора имати политичке мотиве и политичке последице. Политички екстремизам увек настаје „са политичким намерама и егзистира у пољу политике. Уколико не постоји политичка мотивисаност, односно политички циљ, не може се говорити о политичком екстремизму. Политички екстремизам увек представља борбу против неке и нечије политике, односно политичке власти и покушај заснивања сопствене, или пак борбу за одржање неког режима на власти”.
Други проблем у одређењу екстремизма у области политичке теорије тиче се културолошко-религијских разлика. Док је у одређеним културама и религијама уобичајено спаљивање жена као што је то случај у Индији и Пакистану, у осталим културама се ова појава може оквалификовати као екстремизам. Најчешћи узрок за овакво окрутно понашање према женама јесте неисплаћивање обећаног мираза, а сам злочин се извршава тако што се супруга полије керозином и потом запали ватром. Сматра се да се у просеку на сат времена убије једна жена у Индији, док је 2010. године спаљено 8.391 жена. У Пакистану је само током 2011. године убијено око 675 жена због тога што су „осрамотиле своју породицу” под чиме се подразумева удаја без дозволе породице или недозвољени сексуални односи . Док је овакво понашање сасвим уобичајено за Индију и Пакистан, у Европи се поменут начин кажњавања жена сматра нехуманим и екстремним.
Одређење екстремизма је временски условљено, што представља додатни проблем у његовом истраживању. Наиме деловање инквизиције у средњем веку се са становишта данашњег демократског друштва може сматрати екстремистичким, јер се користе екстремни методи да би се дошло до одређених циљева. Спаљивање вештица је, на пример, постојало јако дуго у европској традицији, а у Србији је последњи такав случај забележен у 19. веку. Данас се са цивилизацијског становишта овакво понашање сматра паганским и екстремистичким.
Неразликовање екстремизма од сродних феномена попут тероризма, радикализма, фундаментализма и фанатизма је још један камен спотицања у његовом појмовном одређењу.
Пре свега треба рећи да је сваки тероризам у исто време и екстремизам, што не значи и у обрнутом смислу речи. Заправо, тероризам је потврђени екстремизам на делу, па тако можемо констатовати да су ИСИС и његови следбеници не само терористи већ и екстремисти, док екстремисти попут “скинхедса” нису аналогно томе – терористи. Следећа разлика је у томе што је тероризам сложени облик политичког насиља, док у случају екстремизма није нужно да је политичка појава.