4.јун – Међународни дан деце жртава насиља

Данас се у свету обележава Међународни дан деце жртава насиља, посвећен деци која су била или која су жртве било ког облика насиља. Међународни дан деце жртава насиља има задатак и циљ да информише јавност о овом великом проблему, и да појача свест о томе, јер су подаци о броју злостављане деце забрињавајући. 

Међународни дан деце жртава насиља проглашен је 1983.године од стране Уједињених нација, након шокантних података о броју невиних дечијих жртава у Палестини и Либану. 

Према подацима којима располаже УНИЦЕФ, преко 300 хиљада деце у свету служе као војници, а у више од 40 земаља, око милион деце су затвореници. У пет држава изричу се и смртне казне деци, док је око 150 милиона деце испод 15 година старости присиљено да ради тешке физичке послове и да не похађа школу.

Према подацима УНИЦЕФ-а у Србији, насиље према деци се испољава у различитим облицима и на различите начине – у породичном окружењу, у школама, у институцијама у којима су деца смештена ради заштите, у дигиталном свету, и уопште у заједници.

Подаци из истраживања које су спровели у оквиру програма „Школа без насиља“, говоре да свако четврто дете у Србији трпи учестало насиље својих вршњака у школи, исто толико трпи неки облик насиља наставника, а две трећине младих је изложено неком ризику од насиља и злоупотребе на интернету.

Чак 65% ученика је бар једном било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 24% ученика је више пута било изложено неком облику насилног понашања у периоду од 3 месеца. 44% ученика је било једном или више пута изложено нападу од стране вршњака. У чак 85% случајева детету – жртви насиља нико не помогне. 

Током једне године, деси се чак и до 5 000 нежељених догађаја у школама, од тога само 1 500 дође до полиције, док се 3 500 догађаја заврши дисциплинским поступцима.

Више од једне деценије превенција насиља и заштита деце од насиља су приоритет. Према истраживањима, насиље над децом у Србији широко је распрострањено у различитим облицима. Испољава се као директно, интерперсонално, физичко, психичко или сексуално насиље, затим у виду занемаривања, када се детету ускраћује задовољење основних животних потреба и спречава његов нормалан психофизички развој. Такође један вид испољавања насиља над децом је и у мање директним али комплексним облицима, као што је структурно насиље, на пример, дечији бракови, дечији рад или разне друге врсте експлоатације, или као вишеструка социјална искљученост. Велики је број деце која су принуђена да не иду у школу,  да раде на улици, да се баве просјачењем, крађама, ступају у принудне бракове, па чак и да се баве проституцијом. Као група која је највише дискриминисана, су деца Ромске националности, као и деца из маргинализованих група.

  

Фрапантна је и чињеница да злостављање деце почиње врло често у породици, у најранијем узрасту, и у ту групу спада највећи број деце од укупног броја случајева насиља над децом. Такође, врло је забрињавајућа чињеница да је све више у школама присутна дискриминација по разним основама, као и вршњачко насиље. 

Упркос напорима, у Србији је и даље велики број деце која су изложена како психичком, тако и физичком насиљу, али и разним облицима злостављања и занемаривања.

Став међународних организација је јасан – Никакво насиље над децом не може се оправдавати, а свако насиље над децом може се спречити. 

Прва зона сигурности деце је породица. То је средина која треба да подстакне нормалан раст и развој детета. Нажалост, мноштву деце породица то није. Наш задатак је да приметимо насиље, као и да се трудимо да до насиља не дође. Наш задатак је да научимо децу да не буду насилници, да насиље примете, и да насиље осуде. Наш задатак је да заштитимо децу и да их научимо да и они штите и себе али и друге.

Аутор текста

Марија Шутуловић

Дипломирани Психолог ( клинички смер)