Однос медија и криминалитета представља веома комплексну и сложену проблематику. Неспорно да медији имају доминантан утицај на формирање ставова у јавном мњењу о свим битним друштвеним питањима, па тако и о криминалитету као негативној друштвеној појави. Однос криминалитета и медија у једном друштву може се посматрати са два основа. Први од њих односи се на медије као криминогени фактор, а друго на начин на који медији приступају проблематици криминалитета, те извештавају о њему. 

Избором начина на који представљају криминалитет, медији шаљу одређену поруку јавном мњењу. Та порука може да има два значења: прво значење се односи на то да медији кроз презентовање информација о криминалитету, па и насилничком конкретно, говоре како да размишљамо. Друго значење истиче да медији кроз избор вести и њихов положај указују на то о чему треба да размишљамо. Можемо рећи да медији функционишу по принципу привлачења пажње, јер се углавном значајније место у извештавању о криминалитету даје оним догађајима који изазивају јачу емоционалну реакцију у јавном мњењу.

Посебно осетљиво питање представља однос медија и кривичног судства који се у основи своди на питање граница слободе штампе у односу на извештавање о поступцима који су у току. Медији треба да буду партнер у правосудним програмима у борби са различитим облицима криминалитета и због тога је потребно указати на негативне стране медијског извештавња о актуелним случајевима на рад судова. Циљ је да се покаже да медији као важна друштвена институција могу и морају да имају позитивну улогу у решавању проблема криминалитета. 

Када је реч о преувеличавању проблема криминалитета медијска моћ се огледа у снази написане или изговорене речи али и у утицају медијске слике на публику. Иако је прва асоцијација на медијску слику телевизијски програм, не треба занемарити утицај фотографије која се објављује у штампи с циљем да се појача текстуални ефекат. Медији се најчешће ослањају на драматичне визуелне догађаје, а кривична дела нарочито ако садрже и елементе насиља пружају одличан материјал за то. Упечатљиве фотографије и драматичан видео снимак заокружиће причу и допринеће стварању утиска о незаустављивом порасту криминалитета.

Проблематика медијског извештавања у фазама истраге и оптужења је донекле другачија, кривични поступак је покренут тако да медији званично располажу с одређеним информацијама и имају нешто већу слободу, што свакако не умањује њихову одговорност за непримерено извештавање. У фазама које претходе главном претресу већина кривичнопроцесних система намеће минимална ограничења медијима. Проблематика медијског извештавања током кривичног поступка покреће и питање слободних медија који извештавају о питањима која су од јавног значаја и који имају централну улогу у функционисању демократије. С друге стране, слободно извештавање медија може негативно утицати на спровођење фер поступка. Медијско извештавање о актуелним кривичним случајевима, без обзира да ли се ради о припремној или фази суђења, може бити штетно и у том смислу изазива посебну забринутост, због чега се и установљавају ограничења. 

Ефекти штетног медијског извештавања могу се појавити знатно пре него што неко лице буде ухапшено и оптужено. Наиме, преурањено медијско извештавање повећава шансе да конкретан случај постане друштвено конструисан. У случају да нпр. штампа располаже са ограниченим подацима о делу, учиниоцу и осталим околностима. Повећава се простор за различите надоградње које треба да попуне празнине у причи која излази у јавност. То значи да медијска почетна конструкција кривичног дела може проузроковати последице по евентуалну фазу суђења. У том смислу, медији се могу концентрисати на одређено кривично дело и конструисати га као израз или симптом друштвеног назадовања у пропаст. Уколико дође до суђења у конкретном случају тада ће друштво учествовати у акту сваљивањем целокупне кривице на оптуженог. У нашем праву је у недовољној мери регулисана проблематика медијског извештавања у припремној фази поступка. Правило је у Србији да се објављује све што може да изазове пажњу јавног мњења без обзира на конкретне последице. 

 

У модерним демократским друштвима, претпоставка невиности представља једно од најважнијих јемстава које припада лицима против којих су надлежни органи предузели одређене радње због постојања сумње да су учинили кривична дела. Претпоставка невиности представља једно од основних начела кривичнопроцесног права чије поштовање је изузетно важно за остварење основне сврхе вођења кривичног поступка. Никаква потреба за сензационалистичким извештавањем не може оправдати кршење овог важног принципа. Кршења претпоставке невиности су постала до те мере уобичајена да се медији и јавност не устежу да врше притисак на судове да донесу осуђујућу пресуду и у ситуацијама када судови нису убеђени у постојање кривице на страни окривљеног. Овакво поступање доводи у питање темељне принципе доброг дељења правде. Штавише, у случају доношења осуђујуће пресуде под „притиском“ јавности, дешава се да суд изрекне казну која је близу прописаног минимума или да ублажи казну испод законског минимума како би на тај начин успоставио некакву равнотежу која је нарушена доношењем осуђујуће пресуде. Такво поступање изазива реакцију јавности која показује своје незадовољство, јер очекује изрицање строже казне од оне коју је суд изрекао. Незадовољство јавности даје повода медијима да критикују рад судова, а то може ићи тако далеко да се износе и оптужбе на рачун судија који се проглашавају неспособним и/или корумпираним. Повремено се чак и судије поименце етикетирају. Као последица тога се дешава да неке судије, које поступају у предметима који су медијски интересантни, иду линијом мањег отпора и доносе пресуде које се од њих очекују. Поједине судије се налазе у својеврсном психолошком процепу јер могу имати утисак да је целокупно јавно мњење против њих тако да почну да сумњају у своје аргументе и да прихвате аргументе оних који их критикују.

Медијско прејудицирање исхода поступка може имати такав утицај на јавно мњење, као и на суд, да онемогући спровођење фер поступка. Медији нарочито стварају проблеме када објављују информације које се не могу искористити на суду и доприносе стварању атмосфере која онемогућава непристрасно заузимање става.

Присутност медија у свим важним сегментима друштвеног живота значи и њихову заинтересованост за проблем криминалитета. Та заинтересованост огледа се у извештавању медија о самом догађају, од момента када је извршено кривично дело па све до правноснажног окончања кривичног поступка, али постоје примери да она траје и након тога. Постоје три типа медијског суђења: 

1. Ако је нека особа на високом положају те се ради о злоупотреби моћи.
2. Познате личности и њихова кривична дела углавном везана за сексуалну конотацију.
3. Маргинализоване особе (бескућници или људи са психијатријским дијагнозама).

Иако су медијска суђења у односу на укупан број свих кривичних поступака прилично ретка, она имају велики утицај на схватање проблематике криминалитета, разумевање начина на који функционише кривично правосуђе. У последње време се и код нас све више осећа утицај медијских суђења на функционисање система кривичног правосуђа. Медијска суђења се не исцрпљују окончањем кривичног поступка, већ се често њихов утицај испољава и у неким наредним сличним случајевима који се, иако не добијају такав публицитет, завршавају по угледу на претходни медијски праћени случај. Ефекат медијских суђења углавном се односи на пооштравање казнене политике. Медијска суђења познатим лицима која имају статус окривљених могу довести до тога да они признају кривицу. Медијски утицај може довести до увођења института кућног притвора у замену за затворску казну. Јавност је у том случају убеђена да ће се овај институт спровести над познатима и богатима. Постоје и контрапродуктивни ефекти медијских суђења. Ако је постојала намера да се одређена медијска суђења искористе и као вид кампање у циљу смањења вршења одређених кривичних дела, али је превелика медијска пажња која је посвећена конкретном кривичном случају, довела до пораста тих дела може се говорити о контрапродуктивном ефекту.

Утицај медија на казнену политику судова несумњиво постоји. Јавно мњење се генерално залаже за оштру репресију и по правилу подржава широко постављене границе кривичног права. Јавност најчешће прецењује могућности кривичног права и кажњавања у борби с криминалитетом и не види негативне последице прекомерног коришћења кривичноправних механизама.

Да би спречили нежељене ефекте на популацију медији су дужни да поштују законске и подзаконске прописе и промовишу моделе одговорног понашања, али не треба пренебрегнути ни чињеницу да део одговорности за утицај мас-медија пре свега на младе сносе родитељи који су дужни да заштите децу од садржаја којима су изложени у свакодневном животу. Мас-медији имају огромну одговорност према јавности и да би позитивно деловали на јавност неопходно да им принцип извештавања буде објективност, а не сензационализам. С обзиром на све ово потребно је поступање са повећаном пажњом свих медија, не само када приказују недозвољене облике понашања, већ и када извештавају о криминалитету као друштвеној појави.

Бранислав Матић