У времену када је дигитални свет увелико заузео доминантно место у свакодневном животу, намећу се питања шта добијамо а шта губимо и колико је могуће успоставити контролу , бар делимичну, над виртуелним светом у који улазимо.

Поредсвих предности које нам доноси интернет и сав тај технолошки напредак у виду умрежених комуникационих система, појављују се и проблеми које морамо покрити оквирима безбедности. На удару као што је и очекивано за нас који се бавимо овом теметиком, налазе се најмлађи односно деца. Управо из тог разлога о овој врсти угрожавања безбедности се мора свакодневно говорити на свим нивоима.

Виртуелни свет је нажалост погодно тле, за све видове злоупотреба, почевши од педофилије, крађе идентитета, дроге, лажног представљања, пласирања садржаја који код деце могу изазвати све учесталију агресију, самоповређивање, поистовећивање са измишљеним ликовима.

На родитељима је велика одговорност, треба пратити понашање детета и реаговати правовремено уколико се појави проблем. У сваком моменту родитељ мора имати увид и јасну слику о томе шта њихова деца раде и гледају на интернету. И ту се морамо чврсто супротставити неолибералним промотерима који теже да тобож због људских права спусте границу самоодлучивања и независности деце од родитеља.

Најважније од свега огледа се у разговору родитеља и деце, тај разговор мора бити константан, свакодневан. Он не сме бити рутински већ искрен и садржајан. Дете мора осетити да је родитељу стало, да тај разговор није само тренутна последица неког прекора из школе и слично. Тако се гради узајамно поверење из кога произилази адекватно понашање детета, пријавњивање негативних појава на које је наишло и сагледавање ситуације како би се дошло до адекватног решења евентуалног проблема.

У великој мери морамо иницирати предавања, трибине, радионице, саветовалишта за сајбер безбедност и остале врсте едукација како за децу тако и за родитеље.

,, ИНТЕРНЕТ ЈЕ ДУГАЧКА ДВОСМЕРНА УЛИЦА, А ПРАВАЦ КРЕТАЊА ОДРЕЂУЈЕМО МИ САМИ ”

Аутор: Маја Раковић